Сасвим су ретки постали реситали пијаниста, посебно наших, који у широком луку обилазе салу Коларчеве задужбине. Један од оних који се усудио да у жарко јунско вече призове пун партер публике, професор и уметник Александар Сердар, сасвим је изузетна појава у нашем пијанистичком свету.

Као неки стари бард, иако у најбољим годинама, он је користио свој инструмент у сврху чистог хедонизма, као средство којим жели да изрази најдубљи емотивни доживљај. Клавир није био ни удараљка, ни лични противник, по коме се удара што жешће и брже, нити замена за мазни додир. Инструмент је послужио мајстору да ужива и да сопствено уживање пренесе публици. Чуло се на све стране: „После овако тешког дана, само његова музика разгаљује”. А наши тешки дани нису само због тропских врућина.

Александар Сердар је и свој програм конципирао на старински начин, традиционалан и помало заборављен: по једно дело из три стилске епохе, као да полаже испит пред свим својим студентима, од којих наставни програми траже то исто. А није лако бити пред њиховим критичким судом.

Задивио нас је стилским рафинманом, најпре у Моцартовој Сонати у а-молу К. 310. Иако је додао мало темпа првом ставу, а увео слободе и рубата у другом ставу, Соната је поседовала ону љупкост класицизма коју неодољиво призивамо кадгод пожелимо да се упустимо у Моцартову ауру.

Недавно издати компакт диск са барокном музиком уврстио је Александра Сердара у пијанисте који се баве овом врстом музике на клавиру (не на чембалу, не на оргуљама). Ипак, сви су ти инструменти прозвучали под његовим прстима у Хендловим Трима лекцијама (Прелид-Арпеђо, Соната, Арија с варијацијама, Менует, Чакона) са посебним смислом за бројне, ситне, прецизне украсе који чине препознатљивим барок као стил.

У другом делу програма Сердар је донео Шопенова Четири емпромтија (Ас-дур, Фис-дур, Гес-дур и Фантазија емпромти цис-мол, оп. пост.) као и Баладу еф-мол која представља „Сердаров комад” и памтимо је у његовој интерпретацији.

Оне старинске вредности некадашњих мајстора пијанизма препознали смо у емотивном приступу музици у изливању лепоте, радости и уживања на начин високих професионалних стандарда. Сердар за клавиром делује моћно и суверено, њему се верује, његове мисаоне и емотивне нити се прате лако и непосредно, он је уметник који успева да доспе до срца слушалаца. Верујемо да он то и жели. Шопенова Емпромтија су звучала виртуозно и романтички узнесено, а Балада у еф-молу узбудљиво, садржајно, у следу промена емоција које су градиле јединствени драматуршки ток.

Нису то биле само Три лекције Хендла, била је то лекција свима који су овацијама испратили Сердаров наступ и којима је он узвратио читавим малим „бис” програмом на крају концерта.

Чешће, више, са новим програмима и на новим наступима, желимо да пратимо наше пијанистичке звезде.