„Tačno je. Posle Slobodana Mašića, ja sam prvi privatni izdavač u nekadašnjoj Jugoslaviji i prva žena izdavač u Srbiji”, kaže Nataša Marković, čija izdavačka kuća „Plavi jahač” ove godine obeležava 15 godina rada. Do sada je u dve male izdavačke radionice „Akvarijus” i „Plavi jahač” objavila više od stotinu naslova i oko milion primeraka knjiga. I danas objavljuje desetak hiljada primeraka knjiga godišnje.

– Ali, koga to još zanima?! – pita se. – Mene niko nikada u ovom gradu nije pozvao ni na običan razgovor o izdavaštvu, knjigama, kulturnoj politici. Danas kulturnom politikom Beograda i Srbije vlada neuka partijska birokratija, koja će nam doći glave! Izdavači su sve siromašniji, a Srbija sve više nepismena. Jedino izdavači, miljenici režima, pristojno žive ovde. Ministri kulture dolaze i prolaze i nije ih briga! Svi su fascinirani samo medijima, filmom, kulturnim turizmom… Na otkupu knjiga bolje prolaze izdavači iz Hrvatske i Slovenije nego izdavači iz Srbije! Teško mi je da poverujem da tu nije reč o korupcionaškim poslovima – kaže Nataša Marković.

Ovo nije prvi put da naša sagovornica otvoreno govori o haosu koji vlada u srpskom izdavaštvu, ali od toga do sada niko nije imao koristi. Samo je ona, kaže, imala štetu. Pamti kada su knjižari na nečiju sugestiju sklanjali njene knjige iz izloga, stavljali ih ispod tezge, a neki drugi ometali informacije u medijima, otkazivali konferencije za novinare, obijali joj stan…

„Plavi jahač” podržava stvaralaštvo žena. Promoter je duhovne i književne zaostavštine Isidore Sekulić i već sedam godina dodeljuje nagradu „Isidorinim stazama”. Sa nagradom su sada malo zastali „zbog siromaštva”, kaže Nataša Marković, naglašavajući da se nada da će ovo priznanje opstati.

U opusu „Plavog jahača” su osim knjiga žena pisaca i biografije poznatih žena – Majke Tereze, Meline Merkuri, Edit Pjaf, a sada se sprema i biografija Marine Abramovič.

Pitamo je ne čini li joj se da danas, baš pod parolom „ženskog pisma” ima dosta kiča na tržištu?

– Čak su se i neki muški lobisti i izdavači dosetili, pa štancuju nove spisateljice, po zadatku i po zakonima tržišta, pothranjujući malograđanski koncept kulture u Srbiji. Jevtine teme i jevtine adrese! Ne znam kako se zovu knjige, ali znam da je u njima reč o seksu. Nova ženska roba za eksploataciju! – objašnjava Nataša Marković, dodajući da je, nezavisno od toga, dobro što je u poslednjih pet godina oko stotinu žena u Srbiji počelo da piše i objavljuje svoje knjige.

Međutim, za mejnstrim književnu kritiku, za kulturnu politiku, za nagrade, one ne postoje, naglašava Markovićka podsećajući da je, osim biznisa i politike, književnost decenijama bila treća dobro čuvana muška tvrđava u Srbiji. Često naglašava da je u književnom svetu Srbije sve samo muška taština i tvrdi da već godinama nekoliko moćnika (i moćnica) zaklonjenih iza partijskih funkcija i interesa kontrolišu kompletnu izdavačku i književnu scenu Srbije – novac, nagrade, državne komisije, konkurse, projekte, kulturni turizam u zemlji i inostranstvu…

Na beogradskom sajmu knjiga „Plavi jahač” je, pod parolom da nema slobode i demokratije u nepismenoj Srbiji, počeo akciju potpisivanja peticije „Ko ne voli knjigu ne voli Srbiju” s ciljem da ova godina bude proglašena godinom knjige u Srbiji. Potpisalo ju je više stotina ljudi iz sveta knjige i kulture, a vlasnica „Plavog jahača” kaže da se raduje što je ministar kulture upravo najavio da će ova godina biti proglašena godinom knjige u Srbiji.

Tvrdnje da je knjiga roba a izdavaštvo obična trgovina, Nataša Marković smatra običnim glupostima. Ne zanimaju je igre velikih brojeva, već dobre knjige.

Mada se umorila od trvenja sa nagomilanim problemima u izdavaštvu, gde ni među izdavačima, kako kaže, nema saradnje, niti svesti o minimalnom zajedničkom interesu, Nataša Marković kaže da nema nameru da napusti ovu delatnost. Kao i svi monasi Gutenbergove galaksije, i dalje je, kaže, omađijana knjigama. Voli miris novih knjiga, kupuje ih i poklanja, živi u kući koja miriše na knjige i sa knjigama joj je lepše nego sa ljudima.

– Zavidim miljenicima režima, kojima država finansira gotovo sve projekte, jednom privatnom izdavaču gotovo sve knjige! On i ja ne živimo i ne radimo u istoj državi – kaže na kraju vlasnica „Plavog jahača”, ubeđena da će knjiga preživeti, makar kao ekskluzivni predmet u moru agresivnih elektronskih medija i novih tehnologija.

Gordana Popović