Гроздана Олујић, светски познати писац бајки, антологичар и приповедач, после дугог ћутања, својим култним романима „Излет у небо”, „Гласам за љубав”, „Не буди заспале псе”, „Дивље семе”, преведеним на тридесетак језика и објављеним у Енглеској, Француској, Немачкој, Шпанији, Данској, Холандији, Норвешкој, Мађарској, Пољској, Бугарској, Румунији, Чешкој, Словачкој, Украјини, Русији, Литви, Индији, САД, Кини, придодала је нови роман „Гласови у ветру”, који је објављен у стотом, јубиларном „Колу”, Српске књижевне задруге. Реч је о антиратној књизи која негира постојање чистих раса и залаже се за јединство планете.

Гроздана Олујић је добитник најугледнијих наших и светских награда, почасни је члан Универзитета у Ајови (САД) и носилац данског Витешког ордена „Данеброг”.

Роман „Гласови у ветру” представља сложену поетску фреску 20. века. Судбина породице Арацки, судбина је српског народа који је кроз ратове, логоре, сеобе и бекства тешко пострадао, али није изгубио своју душу?

Јунак романа Данило Арацки је лекар, психијатар, који све и да жели не може да занемари значај који сећање има за појединце и народе. Јер, и „појединац и народ трају док траје сећање на себе”, како рече Марко Недић.

Данила Арацког мучи проблем „памћења и заборава”?

Језик памти. У маглама историје могу нестати државе и народи, али преко назива река, планина, насеља која носе имена ишчезлих племена, обележене су границе њихових држава, сведочећи коме припадају те реке, насеља, планине... Половине река, области и планина у САД, на пример, носе имена индијанских племена од Сијукс Ситија до реке Мисисипи...

Роман не говори само о судбинама Арацких, већ поставља и крупна метафизичка питања?

Питања су увек битнија, а одговоре тражи, налази или не налази свако за себе. У ткању живота појединац није то ткање, већ једна једина нит од које често много тога зависи.

Радња романа се догађа у једној дугој њујоршкој ноћи, у којој главни јунак Данило Арацки, у кошмару, разговара са својим мртвим прецима?

Призори у свести Данила Арацког нижу се муњевито, на јави, у сну, у полусну. Он сусреће своје мртве претке нестале у ратовима, под ледом, у огњу, на грани врбе, претке који су за сва времена остали без гроба, без дома у који би могли да се врате. Уморни од самоће и лутања кроз простор и време, живе једино још у сећањима свог црвенокосог потомка у сабласној њујоршкој ноћи у коју је сложен читав век прохујао у ратовима и немирима.

Налази ли јунак романа излаз из кошмара?

Налази. У танком зраку светлости, у пријатељству, у љубави, у раду...

Роман, иако на триста страна, личи на песму у прози?

Дуго се таложио, а онда излио на хартију као да је самога себе створио, исијавајући попут свих књига о „сећању и забораву” неку посебну светлост као потврду да живот јесте чудо које у себи, сем сурових одсечака стварности, садржи и магијску лепоту уверења да смисао постоји упркос злу и разарању и да није недохватан. Утопије, уз сва разочарања која су донеле неке од њих, неће престати да се увек изнова рађају. Без сна о љубави и доброти, човек би, једноставно, престао да постоји... Постао сјај у трави, глас у ветру...

Једна од јунакиња романа тражи стабло које јој је заробило душу и име. Личи на бајку, на магијски реализам, а догађа се у психијатријској болници „Губеревац”?

Читаоцу се и нехотице чини да не преврће странице књиге, већ пролази кроз неку померену јаву смештену између стварности и сна. Зар сви на сличан начин не пролазимо кроз живот – као кроз сан? Девојка из поменуте епизоде прва је Данилова болесница и стални извор страха да се из свесног живота лако може склизнути у несећање, у смрт.

Занимљива је улога жена у Даниловом животу и животима његових предака. Све су мање-више лепотице и кобнице: Петрана, Вета, Марта... Издваја се, ипак, Наталија?

Наталија је мајка, а мајке су не само оне које рађају, већ и оне које одржавају светост живота. Најтрагичнија је Вета, коју лепота води равно у смрт, претварајући њен вилински лик у мит о лепоти и уклетости жена из породице Арацки.

Данило Арацки из Каранова бежи у Београд, Хамбург, Њујорк, Хикори Хил, али се, затворивши круг, поново враћа у завичај?

Тај повратак окончава његово трагање за несталим братом и бекство од сулуде мржње на радном месту и у браку. Мржње, која га је и отерала у туђину, у свет који ни у сну није могао да прихвати. Из којег је морао или да оде, или да нестане. Повратак у Караново и Београд био је неминован.

Данило успева да избегне судбину губитника?

Делимично. Нашавши пријатеље и дете несталог брата, он налази не само себе већ и разлоге за живот, који је велика тајна, чудо које се стално троши и обнавља, али – траје.

Из живота јунаци лако склизну у смрт?

У смрт, сан или јаву. Можда је зато роман близак некој врсти будног сна у коме тамна страна душе губи битку, упркос великом злу око нас, и у нама. Данило не пристаје на улогу губитника јер је уверен да излаз из зла постоји, као што постоји и зрнце светлости, зрнце наде у сваком од нас.