Са­ша Је­лен­ко­вић (1964), пе­сник из За­је­ча­ра, ово­го­ди­шњи је до­бит­ник „Ди­со­ве на­гра­де”, ко­ју до­де­љу­је Град­ска би­бли­о­те­ка „Вла­ди­слав Пет­ко­вић Дис” из Чач­ка. Аутор је збир­ки пе­са­ма: „Не­при­јат­на ге­о­ме­три­ја” (1992), „Оно што оста­је” (1993), „Хе­ру­вим­ске тај­не” (1994), „Кра­љев­ска об­ја­шње­ња” (1998), „Књи­га о ср­цу” (2002), „Ел­пе­но­ро­ва пи­сма” (2003), „Ел­пе­но­ро­во бу­ђе­ње” (2004) и „Ел­пе­но­ри” (2006). До­бит­ник је на­гра­да: „Ма­ти­ћев шал”, „Ми­лан Ра­кић” и „Вас­ко По­па”. Члан је Срп­ског ПЕН цен­тра. Жи­ви у За­је­ча­ру, ди­рек­тор је Ма­тич­не би­бли­о­те­ке „Све­то­зар Мар­ко­вић”.

Град­ска би­бли­о­те­ка „Вла­ди­слав Пет­ко­вић Дис” из Чач­ка упра­во је об­ја­ви­ла ње­го­ву но­ву збир­ку „Књи­га о сум­њи” (иза­бра­не пе­сме).

Иако је об­ја­вио са­мо две збир­ке пе­са­ма – Дис је мно­ги­ма и пр­ва и по­след­ња лек­ти­ра, упр­кос Скер­ли­ћу. Шта Вас ве­зу­је за Ди­са?

Да је све за­ви­си­ло од Скер­ли­ћа и ње­го­вог ми­шље­ња, о Ди­су се да­нас не би ни зна­ло да је по­сто­јао, и да је пи­сао пе­сме. Али, на сре­ћу, ни­је та­ко. Скер­лић се са Ди­сом ни­је про­сла­вио, и то што је о Ди­су на­пи­сао оста­ви­ло је сен­ку на ње­го­вом име­ну књи­жев­ног кри­ти­ча­ра. Скер­лић је „на­га­зио” Ди­са, баш ње­га, са­мот­ног и не­за­шти­ће­ног, по­ред оно­ли­ко дру­гих пе­сни­ка, на ње­га се нај­стра­шни­је об­ру­шио. Са­мо јед­на књи­га пе­са­ма, ми­слим ов­де на ње­го­ву пр­ву књи­гу „Уто­пље­не ду­ше”, ме­ђу­тим, са­чу­ва­ла је Ди­са у исто­ри­ји срп­ске књи­жев­но­сти за­у­век. Што нам до­ка­зу­је да је упр­кос то­ме ка­ко је удоб­ни­је би­ти Скер­лић не­го Дис, да­ле­ко ча­сни­је упра­во обр­ну­то. Ка­да сам као млад чо­век чи­тао Ди­са, био сам фа­сци­ни­ран ње­го­вом ме­лан­хо­ли­јом и па­те­ти­ком, да бих ка­сни­је от­крио ми­стич­ну и езо­те­рич­ну ду­би­ну ње­го­вог пе­сни­штва. Он је био пе­сник ко­ји је ви­ше на­слу­ћи­вао, не­го што је знао, чак и ка­да му је стих на иви­ци ба­нал­ног, Дис ма­гич­ним пре­о­кре­том до­ла­зи до спо­зна­ја ка­кве су рет­ке не са­мо у срп­ској, већ и у свет­ској по­е­зи­ји.

Спа­ја­ју вас и исти гра­до­ви и не­ки да­ту­ми. О че­му је реч?

Ове го­ди­не на­вр­ша­ва се 130 го­ди­на од ро­ђе­ња Вла­ди­сла­ва Пет­ко­ви­ћа Ди­са, и 47 го­ди­на од осни­ва­ња ма­ни­фе­ста­ци­је „Ди­со­во про­ле­ће”. Слу­чај је хтео да сам се ја ро­дио исте го­ди­не ка­да је осно­ва­но „Ди­со­во про­ле­ће”. Спа­ја нас За­је­чар по­ред ко­јег се на не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра на­ла­зи се­ло Пр­ли­та где је Дис слу­жбо­вао као учи­тељ пре ви­ше од сто го­ди­на. И, нај­зад, спа­ја нас Ча­чак, град у ко­јем сам у из­да­вач­кој ку­ћи „Гра­дац” об­ја­вио две књи­ге пе­са­ма, а ове го­ди­не до­био и „Ди­со­ву на­гра­ду”.

У ка­квој су срод­но­сти „Књи­га о ср­цу” и „Књи­га о сум­њи”?

На пр­ви по­глед реч је о књи­га­ма – бли­зна­ки­ња­ма. Иако су на­ста­ле на слич­ном по­е­тич­ком мо­де­лу, „Књи­га о сум­њи” раз­ли­ку­је се од „Књи­ге о ср­цу” већ по мо­ти­ву из ко­јег је на­ста­ла. Не ра­ди се са­мо о фор­мал­но­сти да се за­до­во­љи кри­те­ри­јум по ко­јем ла­у­ре­ат Ди­со­ве на­гра­де има оба­ве­зу да об­ја­ви књи­гу пе­са­ма, већ је реч о то­ме да сам ја, пре не­го што сам „на­пра­вио” ову књи­гу, те­мељ­но по­сум­њао у све што сам до са­да на­пи­сао. Ни­сам, на­кон три­ло­ги­је о Ел­пе­но­ру, за­пао у ла­год­но са­мо­за­до­вољ­ство, већ сам осе­тио ка­ко се сте­гао обруч око ме­не, и ка­ко ми је по­ста­ло те­сно. Ка­да се та­ко осе­тим, за раз­ли­ку од мно­гих, ја не по­се­жем за та­ста­ту­ром. Ни­сам пи­сао по­е­зи­ју. Ни­сам на­ста­вио да пи­шем о Ел­пе­но­ру. То би би­ло та­ко са­мо­љу­би­во. Пре две го­ди­не „оте­ла” ми се по­е­ма „Го­ла мо­ли­тва” чи­ји део об­ја­вљу­јем на кра­ју „Књи­ге о сум­њи”, уве­рен да сам и да­ље та­мо где сам био ка­да сам по­е­зи­ју по­чео да пи­шем – на са­мом по­чет­ку, баш као што сва­ки Мај­стор увек оста­је са­мо Уче­ник.

У но­вој књи­зи не­ма пе­са­ма из пр­ве збир­ке, ко­ју на­зи­ва­те нул­том. Да ли се, на не­ки на­чин, од­ри­че­те те књи­ге?

Не мо­же се пе­сник од­ре­ћи сво­је књи­ге. Мо­же са­мо да за­бо­ра­ви на њу. На сво­ју пр­ву књи­гу ни­сам ни за­бо­ра­вио, ни­ти сам се ње од­ре­као. Сма­трам да је она „нул­та књи­га” јер је са­ста­вље­на од не­ко­ли­ко мо­јих пр­вих ру­ко­пи­са ко­ји су у сво­је вре­ме би­ли од­би­је­ни од мно­гих из­да­ва­ча. На овај на­чин, из­гле­да да сам у свет по­е­зи­је сту­пио са не­ком вр­стом „иза­бра­них пе­са­ма”. У пр­вој мо­јој књи­зи, у „Не­при­јат­ној ге­о­ме­три­ји”, на­ја­вљу­ју се све фа­зе кроз ко­је ћу про­ћи, за­кључ­но са по­е­мом „Го­ла мо­ли­тва”. Ни­сам мо­гао ни­ти же­лео да ан­ти­ци­пи­рам сво­је по­е­тич­ке про­ме­не, али та­ко се до­го­ди­ло. Не по­сто­ји пр­ва књи­га Са­ше Је­лен­ко­ви­ћа.

Нај­ви­ше пе­са­ма је из пе­снич­ке три­ло­ги­је „Ел­пе­но­ри”. Да ли је то нај­бо­ље што сте до­сад на­пи­са­ли?

„Ел­пе­но­ри” су мо­ја нај­до­след­ни­је на­пи­са­на књи­га; ко­ли­ко су до­бри или ло­ши пре­пу­сти­ћу дру­ги­ма да вред­ну­ју. Пе­сни­ци­ма, пре све­га. Уко­ли­ко не­ко од њих про­на­ђе не­што за се­бе у овој књи­зи – би­ћу сре­ћан. У „Ел­пе­но­ри­ма” сам по­ку­шао да раз­го­ва­рам са са­мим со­бом, стро­го, иро­нич­но, па­те­тич­но, и при­стра­сно и не­при­стра­сно, на­сто­јао сам да се­би за­ва­рам траг, али и да се­бе про­на­ђем. Да се­бе рас­те­ре­тим и ис­пу­ним, у исти мах. Осе­ћао сам се до­бро пи­шу­ћи овај трип­тих. Тај осе­ћај ми не­до­ста­је, и из­ве­сно вре­ме сам по­ку­ша­вао да га „про­из­ве­дем”, не бих ли на­ста­вио за­по­че­ти раз­го­вор. Ни­сам ус­пео, па сам се пре­ба­цио на са­свим дру­ги ко­ло­сек, не бих ли са­брао оно што је ра­су­то.

Ка­да скла­па­те књи­ге, по­себ­но во­ди­те ра­чу­на о пр­вој (про­ло­шкој) и по­след­њој (епи­ло­шкој) пе­сми. Њих, нај­че­шће, и чи­та­те на књи­жев­ним ве­че­ри­ма. Ком­по­зи­ци­ја је, да­кле, ва­жна и у пе­снич­ким књи­га­ма?

Не пи­шем збир­ке, већ књи­ге пе­са­ма, и увек на по­чет­ку ра­да на сва­кој но­вој књи­зи имам на­пи­са­ну пр­ву и по­след­њу пе­сму. Тек по­том ис­пи­су­јем оста­ле пе­сме. Та­ко­зва­на ин­спи­ра­ци­ја у мом слу­ча­ју го­то­во да не игра ни­ка­кву уло­гу. Ја­ви ми се сли­ка, ре­че­ни­ца, тон, звук не­ке ре­чи ко­ју при­бе­ле­жим и од­мах оста­вим. Пр­ва пе­сма пред­ста­вља улаз, по­след­ња је из­лаз. Из­ме­ђу – на­ста­је гра­ђе­ви­на, уну­тар ко­је се од­ви­ја­ју пу­то­ва­ња и пре­о­бра­жа­ји. На­сто­јим да ускла­дим раз­ли­чи­те гла­со­ве ко­ји се ја­вља­ју у мо­јим књи­га­ма, да пре­по­знам осо­бе­ност сва­ког од њих, од­ре­дим му ме­сто на ко­јем ће се по­ја­ви­ти и тре­ну­так ка­да ће иш­че­зну­ти. Сва­ка но­ва књи­га за ме­не је ис­цр­пљу­ју­ћа и окре­пљу­ју­ћа, исто­вре­ме­но.

Јед­ном сте ре­кли: „По­е­зи­ја је по­треб­на сви­ма, али сви ни­су то­га све­сни”. Ка­ква ће би­ти суд­би­на по­е­зи­је у XXI ве­ку?

Пре­ма­ло је по­е­зи­је у све­ту. По­е­зи­ја је, за­и­ста, сви­ма по­треб­на, али је до­бро да ни­су сви све­сни то­га. Да је­су, осе­ти­ли би по­тре­бу да пи­шу, а та­мо где су сви пе­сни­ци, ни­ко ни­је пе­сник. Че­га је пре­ви­ше, то­га је и пре­ма­ло. И обр­ну­то. С дру­ге стра­не, кад по­е­зи­ју не би пи­сао ни­ко, сли­ка све­та би­ла би сли­ка пра­зни­не.

Зо­ран Ра­ди­са­вље­вић