Bri­sel – Na jed­nom od naj­va­žni­jih ak­tu­el­nih svet­skih po­zo­ri­šnih fe­sti­va­la ko­ji dvo­je­zič­nim na­slo­vom (Kun­sten­fe­sti­val­de­sarts), u bi­lin­gval­noj Bel­gi­ji, pod­vla­či uni­ver­za­li­stič­ki prin­cip umet­no­sti ko­ju oku­plja i ko­ji se iz go­di­ne u go­di­nu po­tvr­đu­je kao svet­ska re­fe­ren­ca (fe­sti­val vr­vi od se­lek­to­ra sa svih kon­ti­ne­na­ta), bri­sel­skoj pu­bli­ci pred­sta­vi­la se na sa­mom otva­ra­nju fe­sti­va­la, po­čet­kom ma­ja, u čak če­ti­ri iz­vo­đe­nja pred­sta­va ,,Pu­tu­ju­će po­zo­ri­šte Šo­pa­lo­vić”, Ate­ljea 212, u re­ži­ji To­ni­ja Ja­ne­ži­ča. Pu­bli­ka, oku­plje­na po istom uni­ver­za­li­stič­kom prin­ci­pu bi­la je, re­klo bi se po ča­vr­lja­nju po­sle pred­sta­va, ju­go­slo­ven­ska (iz mno­gih biv­ših re­pu­bli­ka), za­tim an­glo­fon­ska, ali i ve­ćin­ski fla­man­ska, te va­lon­ska što je opet uspeh ovog fe­sti­va­la u sve po­de­lje­ni­joj Bel­gi­ji. Za mno­ge, uz ča­sne iz­u­zet­ke, bio je to su­sret sa po­zo­ri­šnim do­ga­đa­jem ret­kog re­da.

Svet se­lja­ka, svet glu­ma­ca, svet oku­pa­to­ra i do­ma­ćih žan­da­ra kao i svet re­vo­lu­ci­o­na­ra, oku­pio je Si­mo­vić u svo­joj po­et­skoj pro­zi ko­ju, uz ra­dost ot­kri­ća bri­sel­ske pu­bli­ke, sme­šta u Uži­ce, 1942, gde jed­na pu­tu­ju­ća tru­pa po­ku­ša­va da od­i­gra Ši­le­ro­ve „Raz­boj­ni­ke”, i po­red svih ba­ri­ka­da i za­bra­na. Su­sret sa či­ta­vim jed­nim za­bo­ra­vlje­nim uni­ver­zu­mom me­ta­fo­re i glu­me: ruč­ne to­r­be ko­ja glu­mi la­vor (ne­za­bo­rav­na sce­na pra­nja ve­ša u to­r­bi), zgu­žva­nog džem­pe­ra ko­ji glu­mi mač­ku, ru­ka­va ko­ji glu­mi pu­šku (od ko­je se svi, što na sce­ni što u pu­bli­ci, pre­stra­ve) i ne­sva­ki­da­šnjeg glu­mač­kog an­sam­bla ko­ji glu­mi da glu­mi, pod­se­ća­nje je na (sve za­bo­ra­vlje­ni­je) te­ze da smo sva­ko­dnev­no iz­lo­že­ni, u ve­li­kom ide­o­lo­škom te­a­tru, broj­nim ulo­ga­ma od ko­jih ne mo­že­mo i ne­ma­mo ku­da po­be­ći, kao i da nam „ne­vi­dlji­vo pre­vo­zno sred­stvo” po­et­skog po­ten­ci­ja­la ko­ji le­ži u sva­kom (de­te­tu) od nas, mo­že uvek po­mo­ći da tran­sgre­si­ra­mo šok re­al­nog. Bel­gij­ski po­zo­ri­šni rad­ni­ci, pro­fe­so­ri glu­me, re­di­te­lji i ple­sa­či, i mno­ga dru­ga pu­bli­ka ko­ju smo u pri­jat­nim dru­že­nji­ma po­sle pred­sta­va sre­li, osta­li su ne­po­de­lje­ni po pi­ta­nju iz­u­zet­no­sti ovog ve­li­kog umet­nič­kog či­na.

Uz sve na­po­me­nu­to, bri­sel­ska iz­vo­đe­nja su do­ži­ve­la i broj­ne in­ter­ven­ci­je re­di­te­lja, či­ji je za­da­tak, uvek ka­da pu­tu­je sa tru­pom, da raz­ot­kri­va po­zo­ri­šni čin, da ga de­mi­sti­fi­ku­je, pre­ki­da i raz­bi­ja, uka­zu­ju­ći na ma­ha­ni­zme te­a­tral­no­sti ko­ji su tu uvek i svu­da. No, u bri­sel­skim in­ter­ven­ci­ja­ma re­di­telj Ja­ne­žič se od­lu­čio da in­ter­ve­ni­še na te­mu sin­hro­nih sud­bi­na Si­mo­vi­će­vog „Pu­tu­ju­ćeg po­zo­ri­šta Šo­pa­lo­vić” i „Pu­tu­ju­ćeg po­zo­ri­šta Šo­pa­lo­vić” Ate­ljea 212, in­ter­ve­ni­šu­ći na te­mu cen­zu­re „u po­zo­ri­štu”, ne­mo­guć­no­sti da­ljeg ži­vo­ta ove pred­sta­ve i „mo­žda po­sled­njeg igra­nja ove pred­sta­ve u Bri­se­lu”, do­ti­ču­ći i sam li­mi­te svog sop­stve­nog me­to­da uki­da­nja gra­ni­ce iz­me­đu po­et­skog i re­al­nog. Bo­re­ći se svim sred­stvi­ma, ali sa sce­ne, za da­lji ži­vot pred­sta­ve ko­ja se iz ne­do­volj­no ja­snih raz­lo­ga vi­še ne igra u Be­o­gra­du, Ja­ne­žič je po­slao ja­snu po­ru­ku di­rek­ci­ji po­zo­ri­šta (ko­ja je bi­la pri­sut­na u Bri­se­lu), ali ne mo­žda i pu­bli­ci: in­ter­pre­ta­ci­je nje­go­vih in­ter­ven­ci­ja o cen­zu­ri kre­ta­le su se od onih zbu­nje­nih ko­ji su do­ži­ve­li da fla­man­ski te­a­tar (u ko­me se igra­la pred­sta­va) cen­zu­ri­še pred­sta­vu iz Be­o­gra­da (!?), do broj­nih ko­ji su raz­u­me­li da je u Sr­bi­ji i da­lje ne­mo­gu­će, sa sce­ne, pro­go­vo­ri­ti o te­mi ju­go­slo­ven­skog ra­ta (što je, kroz raz­li­či­te re­di­telj­ske in­ter­ven­ci­je, Ja­ne­ži­če­va na­do­grad­nja ori­gi­nal­ne Si­mo­vi­će­ve fa­bu­le). No, mi­mo ovih mo­žda ura­ču­na­to zbu­nju­ju­ćih, u kraj­njoj li­ni­ji, pi­ran­de­lov­skih in­ter­ven­ci­ja, osta­je da istin­ski zbu­nju­je simp­to­ma­tič­na iz­ja­va re­di­te­lja iz Lju­blja­ne spram pu­bli­ke, u tro­je­zič­nom ka­ta­lo­gu fe­sti­va­la ko­ju pre­no­si­mo u ce­li­ni: „Re­ak­ci­je srp­ske pu­bli­ke či­je je mnje­nje u po­li­tič­kom, na­ci­o­na­li­stič­kom ili umet­nič­kom do­me­nu ve­o­ma jed­no­um­no, bi­le su ra­di­kal­ne i spa­lji­vač­ke”. Ako se slo­ži­mo sa Ale­nom Ba­dju­om da je „Gle­da­lac... tač­ka re­al­nog ko­ja či­ni da pred­sta­ve bu­de, i ko­ja je, ka­ko nas upu­ću­je Re­njo, ću­tlji­vi i slu­čaj­ni ve­čer­nji po­se­ti­lac”, od­no­sno da „Pu­bli­ka pred­sta­vlja čo­ve­čan­stvo u sop­stve­noj ne­kon­zi­stent­no­sti, u svo­joj bes­kraj­noj raz­li­či­to­sti”, te „Što je pu­bli­ka uje­di­nje­ni­ja (so­ci­jal­no, na­ci­o­nal­no, ci­vil­no), ma­nje je ko­ri­sna za na­do­pu­nja­va­nje ide­je, ma­nje po­dr­ža­va u vre­me­nu nje­nu več­nost i uni­ver­zal­nost” te da „Vre­di sa­mo ge­ne­rič­ka pu­bli­ka, pu­bli­ka slu­ča­ja”, i ako, s dru­ge stra­ne, po­đe­mo od či­nje­ni­ce da se u po­sled­njih 20 go­di­na, od po­če­ta­ka ra­ta, ne­pre­sta­no u ne­ko­li­ci­ni be­o­grad­skih, ali i ge­ne­ral­no srp­skih po­zo­ri­šta, uklju­ču­ju­ći i sam Ate­lje 212 u vre­me ka­da je na­sta­la ova pred­sta­va (2007), ali i u po­ku­ša­ji­ma ne­za­vi­snih me­di­ja, iz­da­va­štva, edu­ka­ci­je, ra­di­lo oda­bra­nom re­per­to­ar­skom po­li­ti­kom na raz­bi­ja­nju upra­vo ma ka­kvog kli­šea ili uni­so­no­sti u mi­šlje­nju, iz­ja­va re­di­te­lja se či­ni iz­nad sve­ga kon­tro­verz­nom i za­ču­đu­ju­ćom – sa po­zi­ci­ja „pr­ve, dru­ge, tre­će, Sr­bi­je”, ali i sva­ke uni­ver­za­li­stič­ke po­zi­ci­je ko­ja na­stu­pa da­le­ko od pred­ra­su­da.

Za kraj, sa po­zi­ci­je upra­vo gle­da­o­ca ko­ji je i sam po­gle­dao vi­še pu­ta ovu pred­sta­vu na po­me­nu­tom fe­sti­va­lu, ce­ne­ći slu­čaj­nost oku­plje­nog bri­sel­skog gle­da­li­šta, na­ve­šće­mo dve in­ter­pe­li­ra­ju­će re­ak­ci­je: onu bel­gij­skog gle­da­o­ca ko­ji je po­že­leo „da sle­de­ći put po­red Su­per­me­na i Bam­bi­ja ko­ji su na­sta­li u SAD-u u vre­me na­ci­stič­kih pro­go­na, a na ko­je nas s pra­vom i uža­som vra­ća re­di­telj pri­ka­zi­va­njem ise­ča­ka iz ovih ko­lor cr­ta­nih fil­mo­va, ne­ki bu­du­ći eks-ju­go­slo­ven­ski re­di­telj, ne­ka­da, pri­me­ni po­me­nu­ti prin­cip u ana­li­zi ju­go­slo­ven­skog ra­ta, što u pred­sta­vi „Šo­pa­lo­vić” ni­je bio slu­čaj: na­i­me mo­glo bi bi­ti re­le­vant­no da se upo­re­do sa tra­go­vi­ma zlo­či­na i me­đu­sob­nog is­tre­blje­nja ko­nač­no po­ka­že i ka­ko su, po istom prin­ci­pu sin­hro­ni­ci­te­ta, ži­ve­le i šta su pro­iz­vo­di­le biv­še re­pu­bli­ke iste fe­de­ra­ci­je ko­je su se u tre­nut­ku kr­vo­pro­li­ća već ot­ce­pi­le ili su se spre­ma­le za taj čin. Uni­ver­za­li­stič­ka me­to­da na­ra­ci­je zlo­či­na i vre­me­na zlo­či­na će tek ta­da bi­ti za­stu­plje­na”. Kao i re­ak­ci­ju glu­mi­ce Ani Zu­per iz tru­pe bel­gij­skog re­di­te­lja, ko­re­o­gra­fa i vi­zu­el­nog umet­ni­ka Ja­na Fa­bra ko­ja je naj­lep­šom me­ta­fo­rom, pre­u­ze­tom iz sa­mog tek­sta pred­sta­ve za­o­kru­ži­la po­zo­ri­šnost ovog do­ga­đa­ja i van sce­ne re­či­ma: „Iako su u va­zdu­hu le­te­le pa­pri­či­ce, ose­ćam se kao so­ba pu­na lju­bi­či­ca”.

Iz svih tih raz­lo­ga, a na­ro­či­to te­ze o ne­jed­no­u­mlju srp­ske (ili ma ko­je dru­ge) pu­bli­ke, na­da­mo se da će ova dra­go­ce­na pred­sta­va na­sta­vi­ti da se igra i otva­ra ho­ri­zon­te za­bo­ra­vlje­nog po­et­skog i ma­gič­nog ko­je je tu oko nas, uvek na­do­hvat ru­ke. Čak i ka­da okrut­no za­bo­ra­vi­mo na to. A pro­se­dei ljud­ske kre­a­ci­je, po­put ove, na to nas sna­žno i dra­go­ce­no pod­se­te.