Бри­сел – На јед­ном од нај­ва­жни­јих ак­ту­ел­них свет­ских по­зо­ри­шних фе­сти­ва­ла ко­ји дво­је­зич­ним на­сло­вом (Кун­стен­фе­сти­вал­де­сартс), у би­лин­гвал­ној Бел­ги­ји, под­вла­чи уни­вер­за­ли­стич­ки прин­цип умет­но­сти ко­ју оку­пља и ко­ји се из го­ди­не у го­ди­ну по­твр­ђу­је као свет­ска ре­фе­рен­ца (фе­сти­вал вр­ви од се­лек­то­ра са свих кон­ти­не­на­та), бри­сел­ској пу­бли­ци пред­ста­ви­ла се на са­мом отва­ра­њу фе­сти­ва­ла, по­чет­ком ма­ја, у чак че­ти­ри из­во­ђе­ња пред­ста­ва ,,Пу­ту­ју­ће по­зо­ри­ште Шо­па­ло­вић”, Ате­љеа 212, у ре­жи­ји То­ни­ја Ја­не­жи­ча. Пу­бли­ка, оку­пље­на по истом уни­вер­за­ли­стич­ком прин­ци­пу би­ла је, ре­кло би се по ча­вр­ља­њу по­сле пред­ста­ва, ју­го­сло­вен­ска (из мно­гих бив­ших ре­пу­бли­ка), за­тим ан­гло­фон­ска, али и ве­ћин­ски фла­ман­ска, те ва­лон­ска што је опет успех овог фе­сти­ва­ла у све по­де­ље­ни­јој Бел­ги­ји. За мно­ге, уз ча­сне из­у­зет­ке, био је то су­срет са по­зо­ри­шним до­га­ђа­јем рет­ког ре­да.

Свет се­ља­ка, свет глу­ма­ца, свет оку­па­то­ра и до­ма­ћих жан­да­ра као и свет ре­во­лу­ци­о­на­ра, оку­пио је Си­мо­вић у сво­јој по­ет­ској про­зи ко­ју, уз ра­дост от­кри­ћа бри­сел­ске пу­бли­ке, сме­шта у Ужи­це, 1942, где јед­на пу­ту­ју­ћа тру­па по­ку­ша­ва да од­и­гра Ши­ле­ро­ве „Раз­бој­ни­ке”, и по­ред свих ба­ри­ка­да и за­бра­на. Су­срет са чи­та­вим јед­ним за­бо­ра­вље­ним уни­вер­зу­мом ме­та­фо­ре и глу­ме: руч­не то­р­бе ко­ја глу­ми ла­вор (не­за­бо­рав­на сце­на пра­ња ве­ша у то­р­би), згу­жва­ног џем­пе­ра ко­ји глу­ми мач­ку, ру­ка­ва ко­ји глу­ми пу­шку (од ко­је се сви, што на сце­ни што у пу­бли­ци, пре­стра­ве) и не­сва­ки­да­шњег глу­мач­ког ан­сам­бла ко­ји глу­ми да глу­ми, под­се­ћа­ње је на (све за­бо­ра­вље­ни­је) те­зе да смо сва­ко­днев­но из­ло­же­ни, у ве­ли­ком иде­о­ло­шком те­а­тру, број­ним уло­га­ма од ко­јих не мо­же­мо и не­ма­мо ку­да по­бе­ћи, као и да нам „не­ви­дљи­во пре­во­зно сред­ство” по­ет­ског по­тен­ци­ја­ла ко­ји ле­жи у сва­ком (де­те­ту) од нас, мо­же увек по­мо­ћи да тран­сгре­си­ра­мо шок ре­ал­ног. Бел­гиј­ски по­зо­ри­шни рад­ни­ци, про­фе­со­ри глу­ме, ре­ди­те­љи и пле­са­чи, и мно­га дру­га пу­бли­ка ко­ју смо у при­јат­ним дру­же­њи­ма по­сле пред­ста­ва сре­ли, оста­ли су не­по­де­ље­ни по пи­та­њу из­у­зет­но­сти овог ве­ли­ког умет­нич­ког чи­на.

Уз све на­по­ме­ну­то, бри­сел­ска из­во­ђе­ња су до­жи­ве­ла и број­не ин­тер­вен­ци­је ре­ди­те­ља, чи­ји је за­да­так, увек ка­да пу­ту­је са тру­пом, да раз­от­кри­ва по­зо­ри­шни чин, да га де­ми­сти­фи­ку­је, пре­ки­да и раз­би­ја, ука­зу­ју­ћи на ма­ха­ни­зме те­а­трал­но­сти ко­ји су ту увек и сву­да. Но, у бри­сел­ским ин­тер­вен­ци­ја­ма ре­ди­тељ Ја­не­жич се од­лу­чио да ин­тер­ве­ни­ше на те­му син­хро­них суд­би­на Си­мо­ви­ће­вог „Пу­ту­ју­ћег по­зо­ри­шта Шо­па­ло­вић” и „Пу­ту­ју­ћег по­зо­ри­шта Шо­па­ло­вић” Ате­љеа 212, ин­тер­ве­ни­шу­ћи на те­му цен­зу­ре „у по­зо­ри­шту”, не­мо­гућ­но­сти да­љег жи­во­та ове пред­ста­ве и „мо­жда по­след­њег игра­ња ове пред­ста­ве у Бри­се­лу”, до­ти­чу­ћи и сам ли­ми­те свог соп­стве­ног ме­то­да уки­да­ња гра­ни­це из­ме­ђу по­ет­ског и ре­ал­ног. Бо­ре­ћи се свим сред­стви­ма, али са сце­не, за да­љи жи­вот пред­ста­ве ко­ја се из не­до­вољ­но ја­сних раз­ло­га ви­ше не игра у Бе­о­гра­ду, Ја­не­жич је по­слао ја­сну по­ру­ку ди­рек­ци­ји по­зо­ри­шта (ко­ја је би­ла при­сут­на у Бри­се­лу), али не мо­жда и пу­бли­ци: ин­тер­пре­та­ци­је ње­го­вих ин­тер­вен­ци­ја о цен­зу­ри кре­та­ле су се од оних збу­ње­них ко­ји су до­жи­ве­ли да фла­ман­ски те­а­тар (у ко­ме се игра­ла пред­ста­ва) цен­зу­ри­ше пред­ста­ву из Бе­о­гра­да (!?), до број­них ко­ји су раз­у­ме­ли да је у Ср­би­ји и да­ље не­мо­гу­ће, са сце­не, про­го­во­ри­ти о те­ми ју­го­сло­вен­ског ра­та (што је, кроз раз­ли­чи­те ре­ди­тељ­ске ин­тер­вен­ци­је, Ја­не­жи­че­ва на­до­град­ња ори­ги­нал­не Си­мо­ви­ће­ве фа­бу­ле). Но, ми­мо ових мо­жда ура­чу­на­то збу­њу­ју­ћих, у крај­њој ли­ни­ји, пи­ран­де­лов­ских ин­тер­вен­ци­ја, оста­је да истин­ски збу­њу­је симп­то­ма­тич­на из­ја­ва ре­ди­те­ља из Љу­бља­не спрам пу­бли­ке, у тро­је­зич­ном ка­та­ло­гу фе­сти­ва­ла ко­ју пре­но­си­мо у це­ли­ни: „Ре­ак­ци­је срп­ске пу­бли­ке чи­је је мње­ње у по­ли­тич­ком, на­ци­о­на­ли­стич­ком или умет­нич­ком до­ме­ну ве­о­ма јед­но­ум­но, би­ле су ра­ди­кал­не и спа­љи­вач­ке”. Ако се сло­жи­мо са Але­ном Ба­дју­ом да је „Гле­да­лац... тач­ка ре­ал­ног ко­ја чи­ни да пред­ста­ве бу­де, и ко­ја је, ка­ко нас упу­ћу­је Ре­њо, ћу­тљи­ви и слу­чај­ни ве­чер­њи по­се­ти­лац”, од­но­сно да „Пу­бли­ка пред­ста­вља чо­ве­чан­ство у соп­стве­ној не­кон­зи­стент­но­сти, у сво­јој бес­крај­ној раз­ли­чи­то­сти”, те „Што је пу­бли­ка ује­ди­ње­ни­ја (со­ци­јал­но, на­ци­о­нал­но, ци­вил­но), ма­ње је ко­ри­сна за на­до­пу­ња­ва­ње иде­је, ма­ње по­др­жа­ва у вре­ме­ну ње­ну веч­ност и уни­вер­зал­ност” те да „Вре­ди са­мо ге­не­рич­ка пу­бли­ка, пу­бли­ка слу­ча­ја”, и ако, с дру­ге стра­не, по­ђе­мо од чи­ње­ни­це да се у по­след­њих 20 го­ди­на, од по­че­та­ка ра­та, не­пре­ста­но у не­ко­ли­ци­ни бе­о­град­ских, али и ге­не­рал­но срп­ских по­зо­ри­шта, укљу­чу­ју­ћи и сам Ате­ље 212 у вре­ме ка­да је на­ста­ла ова пред­ста­ва (2007), али и у по­ку­ша­ји­ма не­за­ви­сних ме­ди­ја, из­да­ва­штва, еду­ка­ци­је, ра­ди­ло ода­бра­ном ре­пер­то­ар­ском по­ли­ти­ком на раз­би­ја­њу упра­во ма ка­квог кли­шеа или уни­со­но­сти у ми­шље­њу, из­ја­ва ре­ди­те­ља се чи­ни из­над све­га кон­тро­верз­ном и за­чу­ђу­ју­ћом – са по­зи­ци­ја „пр­ве, дру­ге, тре­ће, Ср­би­је”, али и сва­ке уни­вер­за­ли­стич­ке по­зи­ци­је ко­ја на­сту­па да­ле­ко од пред­ра­су­да.

За крај, са по­зи­ци­је упра­во гле­да­о­ца ко­ји је и сам по­гле­дао ви­ше пу­та ову пред­ста­ву на по­ме­ну­том фе­сти­ва­лу, це­не­ћи слу­чај­ност оку­пље­ног бри­сел­ског гле­да­ли­шта, на­ве­шће­мо две ин­тер­пе­ли­ра­ју­ће ре­ак­ци­је: ону бел­гиј­ског гле­да­о­ца ко­ји је по­же­лео „да сле­де­ћи пут по­ред Су­пер­ме­на и Бам­би­ја ко­ји су на­ста­ли у САД-у у вре­ме на­ци­стич­ких про­го­на, а на ко­је нас с пра­вом и ужа­сом вра­ћа ре­ди­тељ при­ка­зи­ва­њем исе­ча­ка из ових ко­лор цр­та­них фил­мо­ва, не­ки бу­ду­ћи екс-ју­го­сло­вен­ски ре­ди­тељ, не­ка­да, при­ме­ни по­ме­ну­ти прин­цип у ана­ли­зи ју­го­сло­вен­ског ра­та, што у пред­ста­ви „Шо­па­ло­вић” ни­је био слу­чај: на­и­ме мо­гло би би­ти ре­ле­вант­но да се упо­ре­до са тра­го­ви­ма зло­чи­на и ме­ђу­соб­ног ис­тре­бље­ња ко­нач­но по­ка­же и ка­ко су, по истом прин­ци­пу син­хро­ни­ци­те­та, жи­ве­ле и шта су про­из­во­ди­ле бив­ше ре­пу­бли­ке исте фе­де­ра­ци­је ко­је су се у тре­нут­ку кр­во­про­ли­ћа већ от­це­пи­ле или су се спре­ма­ле за тај чин. Уни­вер­за­ли­стич­ка ме­то­да на­ра­ци­је зло­чи­на и вре­ме­на зло­чи­на ће тек та­да би­ти за­сту­пље­на”. Као и ре­ак­ци­ју глу­ми­це Ани Зу­пер из тру­пе бел­гиј­ског ре­ди­те­ља, ко­ре­о­гра­фа и ви­зу­ел­ног умет­ни­ка Ја­на Фа­бра ко­ја је нај­леп­шом ме­та­фо­ром, пре­у­зе­том из са­мог тек­ста пред­ста­ве за­о­кру­жи­ла по­зо­ри­шност овог до­га­ђа­ја и ван сце­не ре­чи­ма: „Иако су у ва­зду­ху ле­те­ле па­при­чи­це, осе­ћам се као со­ба пу­на љу­би­чи­ца”.

Из свих тих раз­ло­га, а на­ро­чи­то те­зе о не­јед­но­у­мљу срп­ске (или ма ко­је дру­ге) пу­бли­ке, на­да­мо се да ће ова дра­го­це­на пред­ста­ва на­ста­ви­ти да се игра и отва­ра хо­ри­зон­те за­бо­ра­вље­ног по­ет­ског и ма­гич­ног ко­је је ту око нас, увек на­до­хват ру­ке. Чак и ка­да окрут­но за­бо­ра­ви­мо на то. А про­се­деи људ­ске кре­а­ци­је, по­пут ове, на то нас сна­жно и дра­го­це­но под­се­те.