Берлин – Са близу 400 филмова на разноликим програмским менијима, хладно и ветровито овогодишње издање Берлинала, представља праву филмску ризницу коју је физички немогуће савладати. Пројекције се преклапају и много тога је жртвовано зарад праћења онога што је у првом плану – главног такмичарског програма, што већ годинама уназад, за мандата Дитера Кослика, и не чини неку посебну радост.

Све је почело премијером краљевске лезбијске романсе, француским историјским спектаклом „Збогом краљице” Беноа Жакоа, којем су главни адути његова неконвенционалност, изванредни костими и фризуре, глума Ли Сејду као Сидони – девојке с двора задужене за читање књига краљици, а не глума бомбастично у Берлину најављиване Дајан Кругер чија је изведба Марије Антоанете у овом филму даље од онога што се могло очекивати. Заправо, оно што као највеће изненађење доноси Жакоов филм, јесте краљичина лезбијска љубав према дворској дами Габријели де Полињак (Виржини Ледоајен), која посебно пламти у данима пред краљичино погубљење, у тренуцима када револуција готово куца на врата Версаја и када Марија Антоанета више брине о својој љубавници и крунским драгуљима него о својој земљи, двору и породици...

У првим данима фестивала, као врхунски догађај, издвојила се пројекција рестауриране копије филма „Октобар” Сергеја Михајловича Ејзенштајна, из 1928. године. Филм је снимљен по наруџбини совјетске Комунистичке партије; био је премијерно приказан у Бољшој театру да би одмах затим био повучен и цензурисан. Открићем цензурисаних делова и дугогодишњом рестаурацијом и обновом, Ејзенштајнов „Октобар” приказан је уз извођење оригиналне и такође недавно пронађене музике Едмунда Мизела, коју је пред задивљеном публиком, током пројекције филма, изводио Рундфук Симфонијски оркестар Берлин, под диригентском палицом Франка Стробела. Њихово драмско музицирање и извођење многих сценских звукова учинило је да публика заборави да заправо гледа неми филм. Врхунски догађај.

Од свега до сада виђеног на 62. Берлиналу, у прве редове издвајају се два филма приказаних у званичном програму али ван конкуренције. Један је филм „Веома гласно и невероватно близу” Стивена Далдрија, о трауматизованом дечаку који је изгубио оца у терористичком нападу 11. септембра (играју Том Хенкс, Сандра Булок и Макс фон Зидов). Други је „Играч из сенке” Џејмса Марша, интелигентно срочен и врхунски постављен трилер који приказује живот младе Иркиње Колет, самохране мајке и припаднице ИРА, која после неуспелог бомбашког напада у Лондону, бива ухапшена и стављена пред тежак избор: или ће за британски МИ6 шпијунирати своју републиканску породицу или ће отићи у затвор на 25 година и никада више не видети свог сина.

Такође ван конкуренције, синоћ је виђен и ратни спектакл „Цвеће зла”, легендарног кинеског редитеља Жанга Јимоуа, који дочарава злогласне јапанске масакре у некадашњој кинеској престоници Нанџинг (1937). Иако маестрално режиран, овај филм Жанка Јимоуа далеко је испод ремек дела његовог кинеског колеге Лу Чуана и његовог црно-белог филма „Град живота и смрти”, снимљеног пре три године на исту тему.

Из трке за „Златног медведа” за сада се најснажније издвојио филм „Барбара”, немачког редитеља Кристијана Пецолда, елегантни и крајње непретенциозни мали филм о животу у Источној Немачкој, који с лакоћом осваја и публику и критичаре. И сенегалски филм „Данас” Алена Гомиса оставио је повољан утисак, јер је реч о средовечном образованом мушкарцу којем је стигао „судњи дан” и који се опрашта с родитељима, пријатељима, бившом љубавницом, својим гробарем, да би на крају стигао кући својој жени коју је годинама мучио својом невером...

После синоћњег тријумфа у Лондону и освојене награде БАФТА за лик Маргарет Тачер у филму „Челична леди” Филиде Лојд, у Берлину се с нестрпљењем очекује дива Мерил Стип којој ће данас свечано бити уручен „Златни медвед” за животно дело.