На комеморацији у Скупштини града Београда, поводом смрти Моме Капора, Даган Ђилас, градоначелник града, обећао је да ће Београд, у знак захвалности, подићи Моми спомен обележје „једном од симбола главног града”. Капор је Аду Циганлију, њене тајне и лепоту, рукавце и сплавове, Саву и Дунав, открио још пре пола века. А тамо, на Ади Циганлији, сада су и Павле Вујисић, и Зуко Џумхур, и Тирке, и Преле, и Душко Радовић, и Оља, сви Момини пријатељи.

У нади да ће ово обећање бити испуњено, подсећамо на једну ранију иницијативу за коју је град Београд остао глув. 

Српскa књижевнa задругa је крајем новембра 2007. године упутила писмо Секретаријату за културу Скупштине града Београда у којем предлаже постављање три спомен обележја великом српском песнику, књижевнику и академику Стевану Раичковићу, који је преминуо о Ђурђевдану 2007. године. СКЗ је предложила да се постави „песникова клупа на Славији”, биста на Калемегдану и спомен плоча на згради у којој је живео.

У српској књижевности XX века, каже се у образложењу предлога, Раичковић спада међу највеће песнике. Његово име одавно је на листи коју чине: Дучић, Ракић, Црњански, Десанка, Попа, Миљковић...

Познато је да је Раичковић од ране младости живео у Београду, где је радио, најпре у Радио Београду, потом као уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Његова адреса била је Улица Светог Саве 19, а Славија – омиљено и свакодневно место сусрета и предаха.

У Српској књижевној задрузи, „Просвети”, Нолиту, Матици српској објавио је своје најпознатије песничке књиге, које су, једна за другом, постајале важни датуми у историји савремене српске књижевности: „Песма тишине” (1952), „Балада о предвечерју” (1955), „Касно лето” (1958), „Тиса” (1961), „Камена успаванка” (1963), „Стихови” (1964), „Пролази реком лађа” (1967), „Варке” (1967), „Записи о Црном Владимиру” (1971), „Случајни мемоари” (1978), „Точак за мучење” (1981)...

Свакодневна стаза Стевана Раичковића, којом је он ишао на посао, шетао, сретао сапутнике, смишљао и памтио речи, риме, стихове – била је од улице Светога Саве и Славије, дуж Краља Милана, где му је била Српска књижевна задруга, преко Теразија, до Чика Љубине, где је био запослен у „Просвети”, и до Кнез Михаилове, где је био члан Српске академије наука и уметности.

Стеван Раичковић био је леп и висок човек, господског држања. Његови савременици памтиће његов став и ход центром Београда. Тај Београд он је волео и опевао.

Да би и будућа поколења памтила Стевана Раичковића и осећала га својим, као део Београда и његове културе, једнако и као део велике српске поезије, Српска књижевна задруга је предложила да се у нашем главном граду поставе три спомен-обележја.

Скулптуру „Песникова клупа на Славији” требало би поставити испред старог хотела „Славија”, где је Раичковић имао обичај да застане, седне, посматра живи прстен и круг великог београдског трга – нашег и сопственог живота. Они који су га познавали и сада помисле да ће га угледати на тој клупи, међу обичним пролазницима, а песник баш у обичним и свакодневним стварима открива дубока и сложена значења.

Клупа од бронзе и песник од бронзе треба да буду култно место – не само споменик песнику Славије и Београда, него и туристичка атракција: клупа где ћемо се фотографисали са песником.

Спомен-плочу би требало поставити на згради у Улици Светог Саве 19, где је песник живео, а бисту на Калемегдану, уз споменике осталих бесмртника. Спаја их начин живота и начин погледа на свет – књига и мисао.

Из Секретаријата за културу Скупштине града Београда, иако је прошло више од две године, није стигао никакав одговор. Предлог Српске књижевне задруге је, очигледно, затурен у фиоци неког градског чиновника.

З. Радисављевић