Министарство може да обезбеди новац за хлеб и маслац, али за кавијар нема! – одлучно каже у интервјуу за „Политику” министар културе Небојша Брадић, одговарајући на питање како ће убудуће Министарство културе контролисати средства која институције имају на располагању.

Говорећи о новом концепту које ће Министарство спроводити, Брадић додаје да ће се убудуће „анализирати , вредновати, и рангирати резултате рада установа, и да ће они који доприносе унапређивању културног живота бити награђивани.”

– Тако ћемо креирати објективнији систем расподеле буџетских средстава где неће бити унапред зацртано да неке институције стално добијају, а неке не. Зашто би једна институција била а приори национална? Нека културна добра стављена су под заштиту Унеска зато што су људи радили на томе. То важи и за институције од националног значаја. Она институција која изгуби своју мисију мораће да преиспита своје пословање и начин организације – објашњава министар културе, подсећајући да „то до сада није рађено јер институције по правилу нису достављале планове и програме рада, као ни редовне извештаје о утрошку средстава.” – Министарство културе даје институцијама новац за делатност. Али, годинама тај новац одлази за плате, а много мањи део иде на оно што је суштина рада једне институције.

У року од две седмице на сто министра културе Небојше Брадића стигле су три оставке челних људи највећи националних установа културе – директора Београдске филхармоније, управника Народног позоришта и чланова Управног одбора Народног музеја у Београду. На седници Владе Србије јуче је министар Брадић упознао чланове Владе са резултатима експертизе везане за случај Народног музеја у Београду. Конкурси за нова управничка места биће расписани за који дан, а руководећи људи у свим институцијама културе мораће да промене „старе навике” које су се, по Брадићевим речима, сводиле само на финансијска очекивања од Министарства културе…

Које ће услови морати да испуне потенцијални кандидати за руководећа места у националним институцијама културе?

Поред биографије, кандидати за места управника треба да доставе предлог програма, план развоја конкретне институције културе у наредном периоду. На основу таквих пројеката и онога што нуде, ми ћемо предложити кандидата који ће бити у стању да води сложен организам као што је, примера ради, Народно позориште. Ова институција је већ специфична по томе што има три ансамбла, велику техничку службу и одржавање. Не би ваљало да на управничко место дође неко коме ће то бити први руководећи посао, односно неко ко нема искуства у вођењу таквих институција. То је, у сваком случају, изазов и подразумевају се , знање, одговорност да се преузму обавезе и храброст.

У јавности се, бар кад је реч о градским институцијама спекулише о избору кадрова по политичкој линији. Да ли је и ова ставка важна за биографију кандидата?

Партијска припадност за нас не постоји као основ за избор будућих кадрова. У првом плану нам је способност, а не подобност. Све ћемо спроводити кроз линију конкурса. Долазили смо у парадоксалну ситуацију да члановима управних одбора тумачимо шта су њихове обавезе према статуту. Људи су били на местима која су одлучујућа за функционисање установе , не схватајући шта је њихов задатак … Чланови Управног одбора позоришта мисле да треба да читају текстове или да дају савете како та институција треба да функционише! Постоји, међутим, низ обавеза које треба да познају и да их извршавају.

С обзиром да се стално говори о вишку запослених у Народном позоришту, да ли ће задатак новог управника бити и решавање овог проблема?

Питање рационализације је најважније у свим институцијама. Мислим да би људе, пре свега, требало упослити. Институције које су запарложене требало би пробудити. Прво је важно како тај нови управник види позориште. Министарство културе ће давати подршку за уметност, а подразумеваће се да то није само субвенција за плате и материјалне трошкове, већ суштинско улагање у будућност Народног позоришта.

Не можемо ми у кризи да понудимо много подстицаја, али је криза тренутак да се људи запитају како даље. Требало би да направимо одређене смеле заокрете и да будемо свесни да после кризе ништа неће бити као раније. Модел Народног позоришта треба да буде жив и динамичан, а не превазиђен.

Да ли ће на челу Народног музеја бити кадровских промена?

Немамо намеру да спроводимо кадровске промене у овој институцији, већ да се побринемо да ствари у вези са реконструкцијом коначно крену са мртве тачке.

Који су сада конкретни кораци које ћете предузети у вези са Народним музејом?

Заједно са другим Министарствима у влади предузећемо опсежне анализе у циљу рационализације трошкова. Реконструкција Народног музеја је покренута на донаторској вечери. Дакле, одмах је указано који су све начини за прикупљање средстава. Није само држава та која плаћа. У овом тренутку потребно је ревидирање и ре-пројектовање постојећег пројекта. Сада је потребно да прилагодимо нове пројекте постојећој ситуацији, да се започне реконструкција на начин који је могућ, и да се музеј врати намени.

Треба увести принцип фазне динамике радова. Добар пример је Галерија Матице српске у Новом Саду која је реконструисана по фазама и сада је комплетирана изложбом сталне поставке.

Народни музеј треба да буде отворен. Планирамо изложбу фараонских артефаката која ће на јесен бити у Москви, а после би била пренета у Београд. Изложба долази из Египта, сада смо у преговорима око гаранција осигурања и то је одлична прилика да се Србија нађе у центру пажње целог региона.

Зар није, онда, штета што неки наши наступи у свету пролазе прилично анонимно. На Сајму књига у Бечу, на пример, капитална издања као што су „Зенит” или „Хералдика” били су скоро потпуно невидљиви. Каква је стратегија Министарства у том погледу?

Треба водити рачуна о томе како ће програми представљања бити конципирани. Разговарали смо са директором Сајма у Лајпцигу да Србија одмах уђе у припрему за 2011. када треба да буде почасни гост. Припреме морају да почну одмах а не да се уочи путовања сетимо да немамо довољно преведених књига. То је озбиљан наступ који подразумева и добар промотивни материјал, контакте, целовито представљање које укључује и туристичку понуду Србије. Сада смо у Немачкој разговарали да 2011. Србија буде и партнер сајма туризма у Штутгарту. У Немачкој, медији извештавају о ономе што је локална ствар. Како ћемо ми, онда, као мала култура, мали језик, да се пробијемо на то тржиште ако немамо добру енергију која ће да споји различите области и усмери их тако да будемо примећени?

Када говоримо о начину представљања охрабрујуће је то што се ушло у неку врсту стабилног представљања. Важно је да се активности нашег Министарства добро планирају. Многи наступи се дешавају по принципу афинитета. Не може се нешто што је пријемчиво за публику у Немачкој, аутоматски преносити на публику у Шпанији, на пример. То је друга врста јавности. Постоје аутори које немачка публика зна – Великић, Тишма, Киш, Андрић…. Други аутори као што су Радослав Петковић или Горан Петровић имају перспективу у Француској.

Треба да тражимо профил књижевне оријентације који је уважен у тим земљама и који тамошњи издавачи препознају.

Ми имамописце који „не прелазе границе” не зато што нису довољно добри него зато што публике у одређеној земљи ту врсту литературе не разуме. Постоје ствари за домаћу употребу, али и оне које имају експортну вредност.

----------------------------------------------------------

Емоције ме везују за Народно позориште

Шта је за Вас био највећи проблем када сте били на челу Народног позоришта?

Дошао сам на чело Народног позоришта када је тамо био штрајк и када је требало покренути један нови процес. Направили смо динамичну репертоарску концепцију, потпуни заокрет. Радили смо у условима бомбардовања; за 77 дана одиграно је више од 100 представа у ненормалним условима. Имам много емоција када говорим о Народном позоришту. Ми смо тада остварили рационализацију: један број људи је отишао у пензију, па је тада било 670 запослених. После мог одласка дошло је до пријема нових људи, што јесте добро за ширење ансамбала, али треба водити рачуна о постојећем уметничком потенцијалу . И, не заборавити техничке службе и уметничке занате, људе који треба да добијају своју афирмацију у тој кући.

Марија Ђорђевић – Анђелка Цвијић