Обимно истраживање Завода за проучавање културног развитка о културним праксама грађана Србије, које су од септембра до децембра 2010. спроводили Предраг Цветичанин и Маријана Миланков, понудило је, између осталог, и одговоре на следећа питања: колико посећујемо установе културе, колико читамо књиге, колико знамо о ликовној уметности и како се према тим нашим интересовањима котирамо у односу на друге државе у Европи?

Генерално гледано, свега седам посто становништва може себи да приушти да оде на један већи инострани концерт, на две до три позоришне представе месечно или да купи неколико књига не нарочито високих цена, јер може себи да дозволи да на културу потроши више од 5000 динара, док две трећине људи за ту врсту потреба може да издвоји само 2000 динара.

Проценат оних који читаву годину дана пре анкетирања није посећивао никакве програме културних институција, у које спадају биоскопи, позоришта, галерије/музеји и библиотеке, износи чак 60 одсто. Повремених посетилаца, који су партиципирали у посети од један до три пута, има око 20 одсто, док пасионираних учесника у програмима, коју у њима учествују чешће од једном месечно, има само од један до два одсто.

Кад је читање књига у питању, испоставило се да је ова навика релативно непопуларна активност скоро свуда у свету па и код нас. Примат имају читање дневне штампе и часописа. Проценат оних који нису прочитали ниједну књигу, било за потребе посла, из образовних разлога или самообразовања, креће се од 75 до невероватних 80 одсто. Нешто повољнија слика добије се кад се у обзир узму књиге које су испитаници читали за властито задовољство – више од 60 одсто испитаних се изјаснило да је прочитало бар једну књигу у ту сврху током 365 дана. Чак 60 посто грађана Србије ретко купује књиге, у највећем броју домова налазе се иконе и породичне фотографије, нешто мање од половине красе уметничке слике, а око трећине гоблени и репродукције уметничких дела.

Када су испитаницима показане четири репродукције слика – „Сеоба Срба” Паје Јовановића, „Атинска школа” Рафаела Сантија, „Између дана и ноћи” Петра Лубарде и „Неименована број 2” Џексона Полока, показало се следеће: изузев у случају дела Паје Јовановића, које је, упркос готово сталној присутности у медијима, препознало само 28,1 одсто испитаних, остали аутори били су познати веома уском кругу анкетираних. Посебно изненађење за истраживаче је, како кажу, представљао податак да је за једну од најпознатијих слика у светској историји сликарства – рад Рафаела Сантија, знало свега 6,6 одсто анкетираних. Поред тога, са изузетком Данила Киша, релативно малом броју људи свиђа се оно што раде уметници који излазе из оквира народне и забавне музике. Узгред, чак и у случају Киша, 30 одсто или није знало о коме је реч или није читало његове књиге.

Оно што на крају можда може да изненади јесте следећа констатација – степен учешћа грађана Србије у културним активностима се у већини поређења показује као просечан у односу на остале земље Европе.

М. Димитријевић