Срећа у сиднејској Опери

Да ли је то судбина, случајност или срећа, тек једна аудиција одржана у Београду пре девет година преокренула је уметнички пут мецосопрана Милијане Николић. Прешавши путању од Београда преко Милана до Сиднеја, она данас живи у Аустралији где има ангажман у познатој сиднејској Опери. Недавно, за време њеног кратког боравка у Србији, са овом вокалном солисткињом, која је дипломирала певање у класи Радмиле Смиљанић, разговарали смо о њеним садашњим и будућим ангажманима. Подсетимо, она је певала у хору РТС-а и хору Дома Војске, освојила награду „Никола Цвејић”, у „Пепељуги” 2000. године била зла сестра Тилбе, а потом...

– Пре девет година представници Академије за солисте миланске Скале одржали су у Београду аудицију за певаче с подручја Балкана, што нису учинили никада пре и никада после тога. Кандидати који су положили ишли су на другу аудицију у Милано и од две стотине певача на двогодишње студије примљено је нас осморо. А само годину дана пре тога имала сам кризу и мислила да све ово никуда не води, па сам размишљала и да напустим певање. Од ове аудиције све је кренуло набоље – каже Милијана Николић.

Рад са познатим именима у Скали –Мути, Доминго, Абадо, Бородина, Берганца , био је велика школа. Убрзо је стигла и улога у Вердијевој опери „Оберто”, а преко нових аудиција отворили су се и путеви за наступе у Кини, Кореји, на Сардинији.

– Нимало није лако градити каријеру. Конкуренција је огромна а то видимо тек кад изађемо ван земље. И доста ствари ту игра улогу – таленат је само минимална ставка, а ви морате да одлучите да ли ћете да останете у једном позоришту и да градите каријеру на једном месту, без жаљења да одбијете улоге које нису за вас у одређеном тренутку, а да при том задржите високе критеријуме, упркос великим одрицањима које овај посао чине доста тешким. Свој развој морате да гледате далековидије, јер некада пут који вам се учини лакшим, испостави се да је био тежи. Због свега тога често кажем да је певање у суштини наука – наглашава Милијана Николић.

Познанство из Скале с тенором Розаријом ла Спином, Италијаном из Аустралије, који је сада њен супруг, одвело ју је у ову далеку земљу. Брак певача, напомиње, уопште није реткост а настаје, како каже, из потребе да се с неким подели и та врста страсти. О животу у овој далекој земљи и културној политици куће где ради, Милијана каже:

– Синоним за Аустралију били су ми кенгури и коале, а касније ми се земља много допала због мултикултуралне средине. То што живе са својим разликама подсећа ме на некадашњу Југославију. Тамо, иначе, нема паузе у раду оперских кућа, репертоар постоји током целе године јер има много туриста, а правило је да се у сезони постави бар једна опера аустралијског композитора. Наших певача, колико знам, нема и пријатно сам се изненадила кад сам на једном такмичењу у списку кандидата приметила име – Милица Илић, сопран! Реч је о изузетно талентованој девојци која је тада освојила прво место и сада је при школи за младе таленте у Бризбејну.

У сиднејској Опери наша саговорница тренутно наступа у опери „Срећа” Бреда Дина, која је награђена интернационалним признањем у Паризу.

– Наш главни јунак слави 50. рођендан и верује да му је живот бајка. После инфаркта и клиничке смрти види праву слику свог живота – жена га вара, син се дрогира, а он завршава у лудници чија сам ја начелница. Међутим, начелница Далтон луђа је од свих својих пацијената и чак се удаје за једног од њих. У доба када су сва мерила поремећена, ову трагичну причу представили смо на комичан начин – каже наша саговорница коју ускоро очекује припрема „Кармен” за фестивал у Саволини (Финска), Вивалдијев ораторијум у Италији, гостовање у Шкотској, „Аида” у Аустралији, и њена прва турнеја по Јапану. У Србију долази једном годишње и верује да ће певати и у београдској Опери, кад за то дође време.

-------------------------------------------

Еболи да боли

Иако свако позориште доживљава као светињу, Милијана Николић сматра да редитељи често траже немогуће.

– Радећи у Кореји улогу Еболи, требало је да отпевам арију лежећи на бини с главом надоле, јер је то био редитељкин начин да се види њена скрханост и патња. Такве модерне верзије можда привлаче млађу публику, али немају увек оправдање и често се раде на штету певача и дела. Један други редитељ, пак, тражио је да Тоску на крају опере неко убије. Али, није исто да ли она сама има „вољу” да себи пресуди, као што је написано у либрету, или је убијају, јер се на психолошком плану цела прича мења. У Италији би такву Тоску извиждали, док би је у Немачкој поздравили.