После усвајања Унескове Конвенције о заштити нематеријалне културне баштине у Скупштини почетком маја, Србија би ускоро могла да се прикључи земљама попут Аргентине, која је заштитила танго као своје културно добро, или суседна Хрватска, која је на листу, између осталих, ставила своје чипкарство. Унеско је 2003. године проценио да је нематеријално културно наслеђе део народног стваралаштва и да је потребно да буде заштићено од глобализације и нестајања. То може да буде обичај, језик, музика или занат, аутентичан за нашу земљу. За сада је сигурно да је српска крсна слава најбољи „кандидат” за Унескову листу нематеријалне баштине света.

Према речима Саше Срећковића, вишег кустоса из Етнографског музеја у Београду, у предстојећем периоду требало би да се оформи комитет при Министарству спољних послова, у сарадњи са Министарством културе.

– Конкретнији рад на терену очекујемо у октобру, када је планирано да буде одржан скуп у Сирогојну. Договорено је да Етнографски музеј буде место на којем ће бити смештен инвентар нематеријалне баштине, док ће у Сирогојну бити центар за програмске активности и рад на терену – каже Саша Срећковић.

Конвенцију о заштити нематеријалне културне баштине је званично припремало Министарство спољних послова Министарство културе је 11. фебруара ове године текст конвенције проследило у Владу Србије, а 5. маја је усвојена у Народној скупштини.

Крајем маја, делегација Министарства културе на челу са Небојшом Брадићем посетила је Сирогојно када је одржана и промоција израде керамичких посуда у селу Злакусе. Овај занат прављења посуда, који се више од 5.000 година преноси са колена на колено, такође би могао да се нађе на Унесковој листи „неопипљивог” наслеђа. Брадић је приликом обиласка Сирогојна рекао да су земље у региону доста урадиле на заштити нематеријалног културног наслеђа.

Хрватска је још 2004. годинe, читавих шест година пре Србије, усвојила Конвенцију о нематеријалној културној баштини и тренутно на листи има десетак нематеријалних културних добара, као што је фешта Светог Влаха, заштитника Дубровника. Иначе, у свету се често води права битка око тога чија је баштина аутентични изданак поднебља. Крајем прошле године, око танга су се „отимали” Уругвај, Шпанија, Аргентина и Мароко. Унеско је пресудио да је чувени плес настао у Буенос Ајресу и да може да буде само аргентински.

С обзиром на то да Хрвати већ имају велику предност у односу на Србију, тамошње Министарство културе предложио је око 80 народних феномена, међу којима је клапско певање, славонски кулен, лички сир шкрипавац, лончарство из северозападне Хрватске и славонски бећарац. Бећарац смо и ми могли да предложимо за српску културну баштину, јер он представља „најпопуларнији вокалноинструментални напев Славоније, Барање и Срема”. Хрватска се потрудила да заштити и специфична наречја на свом поднебљу, па је на своју листу ставила и говор Хума на Сутли, жмињски говор и икавски дијалекат. Хрвати имају и свог представника у Унесковом Међувладином одбору за нематеријалну баштину, па тамошњи медији преносе да и то даје нашем западном суседу велику предност. Уколико би се испунили сви оштри услови Унеска, а то је изузетна вредност, укорењена културна традиција, афирмација културног идентитета и друге, и уз већи ангажман надлежних, крсна слава би могла до понесе и епитет ремек-дела нематеријалне баштине човечанства.

С. Стаменковић