Znam prevodioce koji ulepšavaju reči pisaca, a ja mislim da su pisci već dovoljno lepi da ne moram ja da ih ulepšavam, kaže za „Politiku” dr Ala Tatarenko, slavista, prevodilac sa srpskog na ukrajinski i profesor srpskog jezika na fakultetu „Ivan Franko” u Lavovu.

Sa gošćom iz Ukrajine, koja često boravi u Beogradu, nedavno smo razgovarali o prožimanju kulturnih i književnih veza, delikatnim prevodilačkim zamkama, ali i o „bolesnoj prevodilačkoj pažnji prema rečima”.

Za početak, kako je srpski postao njena sudbina?

– Nije to bila moja namera. Zbog poljskih korena, došla sam na slavistiku sa namerom da proučavam poljski. Te godine nije bilo grupe za poljski, pa smo se odlučivali između češkog i srpskog. Većina je želela češki, a ja – mali srpski. Na pitanje „zašto”, odgovorila sam „pa nije valjda on kriv što ga niko neće!?” Srpski sada ne bih menjala ni za šta na svetu – priča nam Ala Tatarenko o čudnim životnim „slučajnostima”, navodeći da je samo mogla da sanja da će kasnije, sa srpskog na ukrajinski, prevoditi dela Kiša, Pavića, Pekića, Andrića….

Srpskoj publici naša sagovornica poznata je po knjizi ogleda o srpskoj književnosti „Mesto susreta” (izdavač srpski PEN centar), a nedavno je objavljena i njena studija „U začaranom trouglu: Crnjanski – Kiš – Pekić”, u izdanju biblioteke „Svetozar Marković” iz Zaječara. Naučna interesovanja pronalazi u tumačenju srpske postmoderne književnosti, o čemu je pisala u radu „Roman kao država: država kao roman, prilog proučavanju književne ideologije srpskog postmodernizma”.

– Istraživala sam da li je ovaj pravac uvezena roba, i to kvarna, kao što piše Jasmina Ahmetagić, ili svaki postmodernizam ima svoje nacionalne osobine. Zanimljiv mi je i kao „profesorska književnost” jer postmoderne knjige uglavnom pišu profesori književnosti pretvarajući svoju teoriju u literarna dela. Postmodernisti su, inače, svojim hermetičnim jezikom doveli do zloupotrebe pojedinih reči koje su bez razloga postale opšta mesta. Očekujem zato da će ljudi uskoro psovati: „Marš u tri rizoma”, ili, „Koji ti je diskurs”… – predviđa naša sagovornica.

Iz svoje prevodilačke radionice otkriva nam ono što joj najčešće zadaje glavobolje i nesanice:

– Pisci uopšte ne misle na prevodioce kada nešto pišu. Često se dešava da tražim reč koja ne postoji jer se radi o štamparskoj grešci koja se provlači iz izdanja u izdanje. U priči „Preobražaji” Save Damjanova pominje se reč „beštav” i raspitivala sam se šta bi to moglo biti. Imala sam nekoliko teorija sluteći da je „beštav” pridev od „beštija”. Pisac mi je kasnije rekao da je u pitanju pogrešno otkucana reč „blještav”. Ili, u priči Pekića „Čovek koji je jeo smrt” pominje se „krvavi znoj sa Robespjerove čeljusti”. Kada zamislim Pekića kako piše latinicom, shvatim da je u pitanju „zavoj”, pogrešno kucan u svim izdanjima. Pitala sam i gospođu Ljiljanu Pekić koja mi je rekla da je to otkrio još prevodilac sa francuskog i tim povodom pisao Pekiću. Kada dođe do štamparskih grešaka, o njima izgleda ne razmišlja niko sem prevodilaca – kaže Ala Tatarenko i nastavlja:

– Najzahtevniji srpski pisac za prevođenje je Goran Petrović. Prevodila sam njegove „Reči” gde se ljubavna scena ne odvija govorom tela, već pomoću reči. Junaci razmenjuju reči koje ne znače ništa erotsko, što je najlepše od svega, već imaju erotičan zvuk. Takve reči samo izazivaju asocijacije a nisu u direktnoj vezi sa „čistom” erotikom. One su tvrde, meke, šuškave … da se naježite od erosa priče.

Iako više puta pažljivo čita svoje prevode, dešavaju joj se i neobična priviđenja. Svoj prevod pročita tri puta bez problema, a u četvrtom čitanju primeti reč koje nema u originalu, a tvrdi da ju je videla i prevela. Zbog te čarolije uvek je budne pažnje i na oprezu.

– Nije dovoljno da se pročita jedna priča da biste je preveli – morate da osetite muziku piščevih reči, koju ne smete da raštimate. Ako ne možete da ga približite vašim čitaocima, nemojte ni odmagati – i to je velika stvar! Prevodilac koji hoće da zameni ulogu sa piscem, čovek je koji se iživljava na tuđoj književnosti. Prevodilac treba da je nevidljiv, jer ako osetite njegovo prisustvo, reč je o lošem prevodu. Mi smo nevidljivi ljudi ali korisna bića – kaže Ala Tatarenko.

Privodeći kraju rad na obimnoj monografiji o srpskom postmodernizmu, ova Ukrajinka sanja da je objavi i na srpskom jer joj je stalo do mišljenja ovdašnjih čitalaca o njenom radu. Kritičaru u dokolici, kako sebe naziva pošto svoj posao radi iz čistog zadovoljstva, u periodu rada, kaže, više bi prijalo da prevodi samo poetsku formu smatrajući je izuzetno prijatnim, intelektualnim i duhovnim odmorom.

Mirjana Sretenović

--------------------------------------------------------------

Književnost bombardovanih pisaca

Podstaknuta Kišovom „Enciklopedijom mrtvih” Ala Tatarenko je za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine napisala tekst „Da li će književnost postati enciklopedijom mrtvih”. Reč je, kako kaže, o veoma mračnom tekstu, mada ni „Enciklopedija mrvih”, ruku na srce, nije neka optimistička knjiga.

– Dok padaju bombe na jednu zemlju, njena književnost postaje književnost bombardovanih pisaca, koja mora nasilno da ućuti, a to onda nije samo pitanje politike već ubijanje jedne kulture. Izdavači su mi tada tražili da pišem tekstove o izborima, zaštiti prava Albanaca, o tome šta mislim o radikalima…, ali sam objasnila da se time doista ne bavim. Jednom su hteli tekst koji neće biti nacionalistički, predloživši da pišem o Miloradu Paviću, na šta sam rekla da u Americi tako ne misle i da Pavić tamo važi za nacionalističkog pisca. Od 2000. godine situacija se menja. Sada ih zanima savremeni književni trenutak, balkanska saradnja, put ka slavi nekog književnika… – kaže Ala Tatarenko.