Стећци, средњовековни надгробни споменици, као део светске културне баштине, недавно су стигли на дневни ред за упис у Унескову листу материјалних културних добара. Поводом тога, почетком новембра у Сарајеву је одржан и састанак министара културе Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске и Црне Горе, који су потписали писмо о намерама, како би свака од земаља заједнички номиновала надгробне споменике на својој територији за престижну Унескову листу.

Стећци су, према проценама стручњака, подизани од 13. до 16. века, махом на територији Херцеговине. Највише их је сачувано на територији БиХ, око 66.000, док их у Србији има 2.000, у Хрватској око 4.000, а у Црној Гори око 3.000. А расправе, које су се и раније водиле око порекла ових споменика велике културне вредности, могле би да буду разрешене на основу најновије, територијалне поделе.

Поводом потписивања писма о намерама, министар културе Небојша Брадић изјавио је да се у региону преплићу културе и цивилизације, што охрабрује на реализацију пројекта. Божо Бишкупић, министар културе Хрватске, рекао је да је култура стећака постала саставни део све четири државе, па је зато и пројекат уписа у Унескову листу обавеза свих држава.

Према речима Весне Марјановић, начелника одељења за проучавање народне културе при Етнографском музеју у Београду, стећци и даље представљају непознаницу у нашој култури, јер им у Србији до сада није посвећивано довољно стручне пажње. Једна од ретких књига које се озбиљно баве овом темом штампана је далеке 1971. године, под називом „Стећци и њихова умјетност”, аутора Шефика Бешлагића.

– Озбиљно су се овом тематиком бавили и Марјан Венцел и Алојз Бенац, док у Србији није било свеобухватнијег рада на проучавању стећака. Етнографски музеј се од 1955. године бави том проблематиком – каже Весна Марјановић.

Стећци се, по једној од теорија, везују за богумиле, средњовековну босанску секту и махом су настајали пре доласка Турака. У Србији их највише има уз Дрину. Углавном, има их свуда на потезу од далматинског залеђа до западне Србије, где је било кречњачке стене, погодне за прављење споменика.

– Стећци често немају урезан текст, тако да је до сада углавном проучавана орнаментика на њима. Угравирани су призори играња кола, лова, турнира, као и мачеви и штитови – објашњава Весна Марјановић.

На стећцима, за које се претпоставља да су прављени у другој половини 14. века, појављују се словенски и старословенски натписи. Наша саговорница каже да је интересантна и теорија да су стећци, као нека врста маузолеја, били мода тадашњег доба, резервисана за имућне, феудалце вишег реда. О томе говоре и сами стећци, на којима се, примера ради, може виде гравира кафеџије, а многи међу њима приказују професију којом се покојник бавио.

С обзиром на то да су стећци настајали махом на територији Римског царства, није искључено ни да су саму идеју за ову врсту погреба балканска племена преузела од Римљана – каже наша саговорница.

Расправе око порекла стећака су се и раније водиле у босанским, хрватским и српским стручним круговима. Једна од „помирљивијих” теорија, из пера Мирослава Крлеже, гласи да су Словени, својим доласком на Балкан, из прапостојбине донели са собом и културу стећака, јер постоје сличности са скулптуром Балтика и Кавказа.

С. Стаменковић

-------------------------------------------------------

„Мени Вигњу дојде кончина...”

Можда је, у смислу расправе око порекла надгробних споменика из бурног средњег века, занимљив и стећак Вигња Милошевића, из 15. столећа, који се налази у Кочерину код Мостара. На каменој плочи, која је пронађена над стећком, пише: „У име оца и сина и светога духа, амин. Овде лежи Вигањ Милошевић. Служих бану Стефану, и краљу Твртку, и краљу Дабиши, краљици Груби и краља Остоју. И у то време дојде и свади се Остоја краљ с Херцегом и с Босном, и на Угре појде Остоја. У то време мени Вигњу дојде кончина. И легох на свом племенитом под кочерином, и молим вас, не наступајте на ме! Ја сам био како ви јесте, ви ћете бити како јесам ја”.