Meni

Kultura

Sudbina kolekcije Šlomovića

U jednom telefonskom razgovoru diplomata „mister Kliford” obavestio je vladu da želi da od jedne žene, u očajničkoj potrebi za novcem, kupi neka umetnička dela

Pol Sezan, „Kupači”, iz kolekcije Eriha Šlomovića koja se čuva u Narodnom muzeju

Vredna zbirka umetničkih dela Eriha Šlomovića koja se čuva u beogradskom Narodnom muzeju, opet je dospela u žižu javnosti povodom tužbe koju su protiv države Srbije, kako je to prenela agencija Rojters, podnela tri francuska naslednika Ambroaza Volara, prvobitnog vlasnika vrednih umetnina. Naslednici tvrde da Narodni muzej u Beogradu od 1949. godine „ilegalno drži ova dela”.

U slučaju „Šlomović” javilo se više naslednika. Sada se spominju tri francuska naslednika Ambroaza Volara, a pre 16 godina ovde je vođen i spor sa naslednicima Eriha Šlomovića.

Sudski spor naslednika protiv države Srbije u vezi sa Šlomovićevom zbirkom, vođen je 1996. godine, kada je Prvi opštinski sud u Beogradu doneo presudu da se ostavština pokojnog Eriha Šlomovića vrati njegovim naslednicima, a potražioci su Anat Pijamente i Jaron Bloh, izraelski državljani. Međutim, 1997. godine veće Okružnog suda u Beogradu odlučujući po žalbi republičkog pravobranioca, vratilo je predmet Prvom opštinskom sudu na ponovno suđenje. Prema rečima Tatjane Cvjetićanin, sadašnje direktorke Narodnog muzeja u Beogradu, taj proces je završen u korist države Srbije.

Gordana Vuković sudija i portparol Prvog osnovnog suda u Beogradu kaže za „Politiku” da je presuda, kojom je odbijen zahtev naslednika, doneta 2005. godine. Ovu odluku potvrdio je i drugostepeni sud koji je odlučivao po žalbama.

– Još 1968. godine bilo je oglašeno da se jave naslednici, ali se u određenom zakonskom roku niko nije javio. Ne postoji nikakav ugovor između darodavca i Narodnog muzeja, ali postoji pismo koje je ostavio dr Ivan Ribar u kojem se potvrđuje želja Eriha Šlomovića i namera njegove majke da se dela ostave Narodnom muzeju. Što se tiče naslednika, očigledno je da se pojavljuje više njih i oni bi trebalo da dokažu po kom osnovu su i da li su zaista naslednici, kaže za „Politiku” Tatjana Cvjetićanin.

Kako je zbirka Eriha Šlomovića u kojoj se nalaze dela Pikasa, Renoara, Matisa, Mari Kasat... dospela u Narodni muzej?

Erih Šlomović bio je sekretar čuvenog francuskog galeriste i kolekcionara Ambroaza Volara koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1939. godine. Nakon toga Šlomović deo kolekcije poverava banci Sosijete ženeral u Francuskoj, a deo šalje u Jugoslaviju. Krajem 1940. svoju zbirku Šlomović izlaže u Beogradu i Zagrebu. Mnoga dela nosila su posvete Koktoa, Elijara, Le Korbzijea, Matisa... Dve godine kasnije, kao Jevrejina, hapse ga nacisti. Zvanično je proglašen mrtvim 1. januara 1943. godine.

Šlomovićeva majka Ruža odlučuje da dela pokloni državi i u tome joj pomaže dugogodišnji porodični prijatelj dr Ivan Ribar. On joj je pomogao da dela prebaci iz sela Bačine gde su tokom rata bila zazidana u duplom zidu kuće u kojoj su se Šlomovići krili. U trenutku transporta ka Beogradu, dolazi do sudara vozova kod Velike Plane, ginu Ruža Šlomović (1944) i dvoje dece njene snaje Mare Hercler. Prema jednoj verziji, po nalogu dr Ivana Ribara, kolekcija je nađena u Beogradu gde ju je sklonila preživela Mara Hercler. Šlomovićeva kolekcija predata je Narodnom muzeju na čuvanje 1949. godine.

U knjizi „Ukradena umetnost” (objavljena u Izraelu 2000) Viktor Peri piše da su mu ljudi iz beogradskih umetničkih krugova rekli da su jugoslovenske vlasti saznale za postojanje zbirke preko američke ambasade.U telefonskom razgovoru diplomata „mister Kliford” obavestio je vladu da želi da od jedne žene, u očajničkoj potrebi za novcem, kupi neka umetnička dela. Ubrzo zatim, jugoslovenski agenti su stupili u posed slika koje su potom smeštene u Narodni muzej u Beogradu. Tek početkom šezdesetih počelo je da se javno govori o Šlomovićevoj kolekciji – prvo u Jugoslaviji, zatim u inostranstvu.

Ni Šlomović ni Volar nisu imali direktne naslednike.

Poznato je i da je zbirka koju je Šlomović sklonio u sefove banke Sosijete ženeral, 1980. dospela na svetlost dana kada su otvoreni sefovi u kojima je 40 godina čamilo 140 slika, crteža, grafika Sezana, Degaa, Renoara... Trebalo je da bude održana javna rasprodaja, ali je otkazana. Naime, oglasila se i tadašnja SFRJ polažući pravo na zbirku s obzirom na to da je Šlomović bio jugoslovenski državljanin. Naslednici Volara i Šlomovića vodili su parnicu i 2006. doneta je presuda u njihovu korist. Većinu radova dobili su Volarovi naslednici, a Šlomovićima su pripali samo oni radovi i knjige koji su bili njima posvećeni.

U aukcijskoj kući „Sadebi” u Parizu i Londonu obavljena je, uz saglasnost naslednika, aukcija ovih dela 2010. godine.

Ono što je oduvek intrigiralo javnost i aktere umetničke scene jeste upravo Erih Šlomović. Kakva je bila priroda bliskosti Volara i Šlomovića, kako je ostvaren prenos vredne kolekcije koja je pripadala Ambroazu Volaru baš Erihu Šlomoviću, kako se Šlomović za kratko vreme zbližio sa vodećim imenima pariske kulturne i umetničke scene koji su mu posvećivali radove...

O Erihu Šlomović Veljko Bulajić je snimio film „Donator”, a Momo Kapor pisao je u knjizi „Dosije Šlomović”.

Poslednji put naša javnost imala je priliku da vidi dela iz kolekcije Eriha Šlomovića na izložbi „Impresivno” u atrijumu Narodnog muzeja 2004. godine.

M. Đorđević
objavljeno: 21.04.2012

Poslednji komentari

гаврило . | 22/04/2012 18:39

зар није Данило Киш писао о Шломовићу?

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije