Налазимо се у импровизованој, мада типичној српској дневној соби – првом „експонату” на који наилази посетилац недавно отворене изложбе „Модели становања” у Музеју историје Југославије, која ће бити отворена до 11. априла. И баш на том месту, за које ће наш саговорник, архитекта Оливер Елсер касније рећи да је место на којем „све почиње” и ми почињемо овај разговор са њим.

После Беча и Софије, пројекат који се бави сучељавањем експеримената у домену архитектуре становања и њиховом функционалношћу из угла крајњих корисника – станара, уобличен у изложбу која се састоји од 11 различитих модела савремене градње социјалних станова, од Јапана, преко Европе, до Северне и Јужне Америке, представљен је и у Београду. Као својеврсна најава Београдске недеље архитектуре, која ће се и ове године традиционално одржати у мају. И, као и у Бечу и Софији, почетак изложбе резервисан је за поставку типичне дневне собе земље домаћина, референтне тачке са које публика посматра остатак изложбе, увиђајући сличности и разлике. Кустоси Оливер Елсер и Мајкл Рипер одлучили су да се архитектуром позабаве двојако – истовременом анализом уметничког садржаја и употребне функционалности, што у преводу значи да о изграђеним становима говоре и професионалци и лаици, и архитекте и станари.

– Поред макета различитих модела станова, углавном у социјалним насељима, од којих су неки у природној величини па у њих може буквално и да се уђе, постоје и видео панои на којима се виде фотографије њихове унутрашњости, које су снимили људи који у тим становима живе и коментари тих људи на свој живот у том и таквом животном простору – каже Елсер, чија је каријера, после новинарског рада у домену архитектуре и дизајна и предавања на Универзитету за технологију у Грацу, тренутно везана за Немачки музеј архитектуре, где ради као кустос.

На питање да ли је тачно да већина архитеката обично мисли да боље од потенцијалних станара зна шта ће се тим станарима свидети и шта им је потребно, Елсер кроз смех одговара:

– На жалост да! Али, опет на жалост, мисле погрешно. Испоставило се у нашем пројекту да оно што професионалац замисли у крајњем исходу бива понекад лепо за око и веома инвентивно али не потпуно функционално, што значи да је ипак клијент увек у праву. А тај сукоб мишљења, о којем говорим, било да је пројекат у зачетку или на крају, обично се одвија у централном, најинтимнијем простору сваког стана, месту где се сви окупљамо и које о нама говори више него што то и претпостављамо – у дневној соби.

Сви станови који су препуштени суду публике међусобно се веома разликују, сваки носи посебан архитектонски печат, има другачију намену, уметнички моменат и атмосферу. И сваки илуструје менталитет и културу земље у којој је саграђен. Има ту минијатурних станова од само 20 квадрата у Јапану, који су, за нас крајње необично, повезани истим купатилом али које одликују изузетан артизам и функционалност. Даље, има шармантних и помало боемски немарних италијанских четврти, са препознатљивим терасама начичканим ситницама. И на крају, има скромних али чистих и топлих решења оживотворених у Јужној Америци, где је идеја водиља била да се људима који су до тада живели у крајњој беди омогући комфорнији и пристојнији живот. Све наводи на закључак да модеран дизајн не мора увек бити императив.

– Отуд и дијаметралне разлике у архитектонским решењима. Негде постоји озбиљан недостатак простора и велика потреба за зеленилом, негде се напредно размишља о материјалима и одрживом развоју, док је негде потребно по што нижој цени понудити људима било какав кров над главом. Али, све су идеје занимљиве, јер свака према контексту дате ситуације испуњава свој задатак – станаре чини срећним људима – закључује Елсер.

М. Димитријевић