Издавачка кућа „Танеси” из Београда објавила је збирку Саше Хаџи Танчића „Лепи гробови” са двадесетак прича, а „Службени гласник” књигу „Шест прозора и хоризонт”, са огледима о Стевану Сремцу, Светолику Ранковићу, Лази К. Лазаревићу, Анђелији К. Лазаревић, Драгиши Васићу и Вељку Петровићу.
Саша Хаџи Танчић (1948), аутор је дванаест збирки прича, четири романа, пет књига књижевних огледа и три студије, три збирке песама... Живи и ствара у Нишу.

У књизи „Лепи гробови”, у више прича, појављује се мотив круга: дугме, прстен, коло... Шта симболизује круг?
Потпун, коначан, поновљив и обновљив циклични ток. Прича „Црниловића круг”, својом садржајношћу, осмишљена је уметнички највећма универзалним искуством и значењем, појавним обликом општег кружног кретања људске егзистенције и људског духа. Од задње, насловне, и прве приче о артефакту дугмета, тајном везом, смењују се кружно давнина и садашњица неумитношћу човековог умирања и нестајања. Можда је то онај – савршен облик за којим трагам као за ликом света још од моје друге збирке приповедака, тако насловљене.
У својим причама трагате за дубљим духовним, митским слојевима у бићу својих јунака. Занима вас онострано, митско, фантастично, недокучиво?
По тези руског историчара и филозофа културе Г. Ф. Фједотова, културу једног народа у крајњем исходишту одређује његова религија. Њоме је предодређен и лик српске духовне културе. У коду смислова наше културне традиције несумњиво су они дубљи митски, архетипски слојеви што се, са разлогом, препознаје као суштинска мотивациона раван карактеризације ликова не само у овој књизи. Онострано, недокучиво, фантастично, то су уклетни расплодитељи зла и мржње, људске падљивости…
Један од јунака трага за „лепим гробовима”. Да ли је то страх од смрти или свест о неминовности?
Мислите на остарелог Теофила, обрваног жељом да се продужи мимо физичког трајања обновом породичне капеле, служећи се каталогом гробова, најразличитијих модела „у свим величинама и погодних за најразличитије врсте сахрањивања”. Гроб кроти и самерава малености човека. Лепи гробови иронишу потрошачку помаму за колекционисањем сваке предметности – наместо душевног и духовног, надасве људског.

Ваш приповедачки поступак упоређују са оним у делима Боре Станковића, Момчила Настасијевића и Милете Јакшића. Шта је то што вас спаја?
Ликови у „Лепим гробовима” у траговитом су сродству са рођацима Настасијевићеве Марије, омајаним и посувраћеним Станковићевим божјацима нечисте крви и душе; појединим ликовима из мојих претходних дела (почев од Јеврема, свег у смрти), не само по поступку књижевног уобличавања и трагичности, него и по уклетој везаности за тамни вилајет јужне Србије, за просторе њене суште јаве, колико и за онај други, онострани свет; но и по многим другим узоритим делима писаца наше књижевне традиције. Као да се у одмацима чује њихов књижевни ход кроз време. А како их с вида губимо, навлаш их се туђимо. (Већину садашњих дела једвице крају дочитам.)
Једна прича посвећена је Пеђи Милосављевићу, а на корицама обе ваше књиге налазе се слике Ренеа Магрита. Јесу ли то ваши ликовни узори?
Погледајте слику на корици књиге „Лепи гробови”: испред капеле или гробнице као да се две људске фигуре траже, стоје у реду, а при том се један крије иза другога. Из овог детаља са слике Ренеа Магрита, слути се трајно и савремено значење прича иза насловне корице. „Човековом судбином”, пак, не само да је улепшана, него је књига „Шест прозора и хоризонт” обогаћена ликовним значењем, захваљујући уредничкој инвентивности Јовице Аћина.
Како се данас, у овој електронској ери, доживљавају дела С. Сремца, С. Ранковића, Л. К. Лазаревића и Вељка Петровића?
Овим старим српским романописцима и приповедачима бавио сам се са аспеката карактеризације и мотивације у њиховим делима, својеврсним прозорима у свет, у живот, у судбину, док се под хоризонтом овде подразумевају распони обликоване уметничке слике живота и света у њима. Цела једна традиционална литература неправедно је запостављена и готово заборављена. Данас, у овој електронској ери, као народ, готови смо да све своје пресецамо на пању; лишимо се једним махом. Противним правцем, пометају нам хоризонт. А „Шест прозора...” отварају изглед на даљна места наше књижевности, на сусрет непрочитаној новини.

Бавите се и делом Драгише Васића који је, због идеолошких разлога, и даље скрајнут?
Несумњиво значајан представник завршног периода Скерлићевог модернизма, Драгиша Васић, према увидима које сам у огледу изнео, роман „Црвене магле” градио је према изузетно важним гледиштима и ставовима свог списа „Карактер и менталитет једног поколења”, не изневеравајући природу уметничког дела. То су погледи и гледишта о рату као емоцији, затим о готовости Срба да се жртвују, наслеђу као предачком искуству и, напосе, о непотпуној религиозности Срба. Непоколебљив у својим гледиштима, бавио се заправо сложеним и тешким испитима које је српски народ полагао кроз историју, градећи своје колективно биће, карактер и менталитет из поколења у поколење; а посебно својим поколењем, у спису и роману једнако непристрасно. Његовој одметнутости у борца полагана је нарочита идеолошка важност. Још се на њега презаво обазиремо, као да је он брата с братом свадио, мада нас књижевним делом није напутио криво.
 

-------------------------------------------

Заборављена Анђелија К. Лазаревић

Скрећете пажњу јавности и на заборављену списатељицу Анђелију К. Лазаревић.
Вратио сам се, још једном, делу творца српске модерне психолошке приповетке, Лази К. Лазаревићу, али и успелом роману „Паланка у планини” његове кћерке Анђелије. Мало је познато да је реч о Прокупљу у коме је боравила као болничарка у кобно време Првог светског рата. Списатељица не васкрсава „стара добра времена”, као њен отац, већ се одвојито испољила, лицем пред њим, насупрот. Роман је значајан и по типологији жене у српској књижевности с почетка двадесетог века, као равноправној јунакињи збивања, али и са аспекта „женског писма” из ког ово дело можемо данас посебно да тумачимо и вреднујемо. Уопште узев, и на примеру овог поновног читања дела наше традиционалне литературе, обновљен је мој однос према прошлости.

Зоран Радисављевић