Иван Павић, београдски сликар, ових дана се представља изложбом слика, мозаика и радова на папиру, под називом „Космос – царство небеса” у Галерији Сулуј. У његовим делима можете сусрести симболе ранохришћанске и ранобудистичке уметности, јер трага за њиховом сличношћу и гради своје композиције око карактеристичног мотива – неиконичне, симболичне представе божанства.

Потребу да се визуелно изрази још у детињству препознали су његови родитељи – отац Милорад Павић, познати писац, и мајка Бранка Павић, историчарка уметности. Одвели су га у Дечји културни центар и – тако је све почело. Дипломирао на ФЛУ у Београду, усавршавао се у Паризу, до сада је излагао на 21 самосталној и на више од 150 колективних изложби. У сталном је додиру са истинском уметношћу и лепотом, захваљујући послу рестауратора у Народном музеју у Београду. Радио је илустрације за насловне и унутрашње стране књига, пре свега његовог оца Милорада Павића, који је инспирисан једном  његовом сликом написао „Предео сликан чајем”. Обузети симболима подједнако, „јер  крв није вода”, два Павића су сарађивала на роману „Последња љубав у Цариграду”, када је Иван насликао шпил тарот карата.

О радовима који су изложени, Иван Павић у разговору за „Политику” каже:

– Једно од првих остварења насталих у овом циклусу јесте мозаик „Царство небеса” који сам урадио 2005. поводом изложбе „Запис”, инспирисане мозаицима из Хераклеје, коју је у част археолога Гордане Цветковић-Томашевић организовала уметничка група „Аметист” у Галерији „Београд”. Томашевићева је открила и једини мозаик из римског Сингидунума који је пронађен на Косанчићевом венцу, на месту Народне  библиотеке уништене у Другом светском рату. Она је протумачила најпознатији мозаик из Хераклеје, као представу ранохришћанског космоса који се састоји из четири области: Царства Небеса, Раја, Земље и Воде која све окружује. Свако од уметника је обрадио по једну од тих области, а ја сам урадио Царство Небеса. И то је било полазиште за остале радове из истоименог циклуса. Све то се надовезало на мој претходни циклус „Плави пламен празнине”. Оно што ме је највише занимало у свему овом јесте симболична, неиконична представа божанства, присутна у ранохришћанској али и у будистичкој уметности на запањујуће сличан начин. На вратима будистичких манастира и данас може да се види неиконична представа Буде са два јелена како га слушају.

Рад Ивана Павића

На питање како је дошло до тога да у свој опус уврстите и мозаик, наш саговорник је одговорио:

– Још на студијама сам се бавио мозаиком. Иначе, моја супруга Оливера Павић такође се бави мозаиком већ 20 година и са још неколико колега основала је групу „Аметист”, пре скоро десет година. Бављење мозаиком је за мене био изазов, наравно за сликара је свака промена технике освежење, па сам тако и ја ушао у ту „мозаичку причу” и у њој сам се удобно осећао. Био је то одмор од оног што сам раније радио. Не спадам у оне који су спремни да се баве само једном техником, већ сам отворен за све. Радим и уља на платну, пастеле, акрилике...

О томе које симболе користи у својим делима, Иван Павић каже:

– Симболи су врло моћан визуелни феномен. Највише сам користио дискус који представља логос, реч божју. То су три диска која се врте у супротним смеровима, а тај мотив је у српском средњовековном сликарству присутан на фрескама Дечана, Пећке патријаршије, Милешеве... То је моћан и нетипичан симбол који може да се види на фрескама.

Значајно место у Павићевом стваралаштву припада илустрацији, о чему уметник каже:

– Неки моји радови су били на насловним странама књига, а направио сам предлошке за тарот карте, такозвани византијски тарот, за књигу „Последња љубав у Цариграду” Милорада Павића, тако да смо на неки начин били коаутори. Било је напорно радити на томе, али је то за мене био изазов. Раније сам увек био склон минимализму, а овде је због иконографије тарота требало да буде заступљено много елемената и да сваки има значење. Замисао целе књиге је била да се направи тарот, а оно што је на картама представљено морало је да се појави и у причи, и то све у складу са византијском уметношћу.  

Б. Лијескић