Уочљиво је да Фест трпи последице финансијске кризе. Иностраних гостију је драматично мање него претходних година, свечарска атмосфера готово да не постоји и пратећих садржаја је мало, па отуда осећај да је најпопуларнији домаћи фестивал ове године попримио изглед „проширене Синеманије”.

 Међутим, Београђани воле свој Фест, верни су му, и подржавају га својим масовним присуством дајући му оно најважније – живот и вечиту младост. Нуди овогодишњи Фест богат избор значајних филмова, а стиче се утисак да су публици, осим Моазовог „Либана”, веома драги и филмови Торнатореа, Плачида и Хеслова.

 Сицилијанска епопеја „Барија: Капија ветрова” Ђузепа Торнатореа, историјски спектакл у којем је обухваћен период од 1930. до 1980. године, забаван је и помало утопијски филм, меланхолична прича о великим љубавима – према Сицилији, породици, жени и комунизму. Доминирају изврсно изрежиране масовне сцене, све промене у полувековном периоду историје једног места и његових становника сценографија и костими прате у корак, звуци жамора и вике темпераментних Сицилијанаца мешају се са буком свакодневице и музиком коју је за „Барију” компоновао легендарни Енио Мориконе.

 Филм краси префињени осећаj и за лепоту кадра, за меланхоличност, интиму и заокруженост ликова. Торнаторе прецизно тка легенду препуну хероја. Стрпљиво и детаљно прати три генерације једне сицилијанске породице, издиже љубав, снове и стварност заједнице, пратећи све круцијалне друштвено-политичке промене као што су фашизам, Други светски рат, успон комунизма али и сицилијанске мафије. „Барија” је Торнатореов и најличнији и полуаутобиографски филм – динамичан и животан. Носи племениту емоцију и враћа наду да класичном филму још увек није одзвонило.

 Другачији поглед на историју, на бунтовну 1968. годину, нуди и сјајан италијански филм „Велики сан” славног италијанског глумца и редитеља Микелеа Плачида, који дубоко дира гледаоце иако су филмове на ову тему гледали већ много пута. Сама филмска прича (као уосталом и главни мушки лик), инспирисана је аутобиографским Плачидовим искуствима, који је у време студентских немира на Римском универзитету, заиста био полицајац убачен иза барикада међу студенте, сањајући, иначе, о томе да упише академију и постане глумац. Његов велики сан меша се са сновима генерације која је веровала да може да промени свет и учини га бољим. Некадашњи полицајац Микеле Плачидо, данас са позамашном глумачком и редитељском каријером иза себе, ствара узбудљив и комплексан филм, са маестрално режираним сценама сукоба студената и полиције.

 Добру енергију и много смеха у Фестовом гледалишту донео је филм „Људи који зуре у козе” америчког редитеља Гранта Хеслова, са Џорџом Клунијем као продуцентом и глумцем.

Базиран на роману Џона Ронсона, Хесловов филм је забавна, и истовремено субверзивна ратна комедија, сасвим на трагу Алтмановог „МЕШ-а”. Ово је прича о младом и амбициозном провинцијском новинару (Иан Мекгрегор), који одласком у ирачки рат среће чудноватог Кесидија (изврстан као комичар – Џорџ Клуни), припадника тајног америчког војног одреда телекинетичара и видовитих, способних да погледом убију козе и прођу главом кроз зид (усавршавање ових „техника” настало је као последица трке у наоружању). Припадници одреда носе назив Џедај, попут јунака „Ратова звезда”. Током заједничке авантуре кроз ирачке пустиње, новинар ће упознати и Ђанга (потпуно нестваран Џеф Бриџис), Кесидијевог вођу и гуруа одреда, који је ништа друго до оцвали хипик који обуку темељи на индијским мантрама и психоделичним дрогама.

 И док се публика добро забавља гледајући америчке војнике као „децу цвећа”, филм из позадине нуди и убојите политичке оштрице и алузије на то да „обични амерички грађани” своју судбину поверавају правим опсенарима, разним „сакалудама” које на вештачки начин стварају мит о сопственој надмоћи и непобедивости.

 Није незанимљиво ни међу филмовима јединог такмичарског Фестовог програма „Европа ван Европе”, чији ће победник освојити „Политикину” награду „Еритроцит” (рад уметника Николе Пешића). Руски филм „Бубен. Барабан” Алексеја Мизгирјева, са фино искошеним углом гледања говори о тихом очају средовечне библиотекарке којој се, на трен, догодила љубав. Јерменски филм „Граница” Арутјуна Хачаријана, казује о трагедији која се догодила његовом народу после јерменско-азербејџанског рата, док албански филм „Жив” Артана Минаролија осветљава проблематику крвне освете у светлу сукоба традиционалног и модерног друштва. Турски филм „Људи на мосту” Асли Езге пружа још један доказ виталности кинематографије ове земље, кроз добро конципирану и животом обојену причу о седамнаестогодишњем продавцу цвећа и правом „босфорском донжуану”, док је украјински филм „Мелодија за улични вергл” Кире Муратове, суморан портрет саможивог и равнодушног човечанства.

 Боје српске кинематографије у овогодишњем такмичарском програму брани филм „Флешбек” Александра Јанковића. Реч је о дебитантском, црно-белом филму који је добрим делом на трагу стваралаштва легендарног Живојина Павловића, стилски уједначен, са иреверзибилно испричаном причом и поставком која подсећа помало и на филм „Отпозади” Гаспара Ное. Успешан Јанковићев деби.

 Веома снажан утисак оставља и хрватско-српски копродуцентски филм „Метастазе” Бранка Шмита, успешна психолошка студија групе урбаних маргиналаца, обележених бројним ожиљцима хрватске збиље. Један од великих квалитета Шмитовог филма је и ауторов беспрекорни осећај за организацију кадра и сцене, којима је остварено уверљиво прожимање играних и документарних компоненти.

 Шмит је начинио модерну и динамичну, загребачку верзију „Трејнспотинга”. Камера ради из руке и с рамена, по принципу једна сцена – један кадар, доприносећи тако динамици филма, вешто скројеног од четири мозаичке приче у којима се Шмит упустио у вивисекцију болесног друштвеног ткива, са дубоким погледом на стање после „домовинског рата”, уједно показујући да су судбине и нарави Срба и Хрвата сличније него што су и једни и други спремни да признају. Свет четири главна лика – некадашњих младих учесника у рату, а сада изгубљених душа које никоме нису потребне, чине запуштено предграђе, препуни кафићи током радног времена, спонзоруше, кладионице, пиво, заглупљујуће сапунске опере, наградне игре што сиротињи буде лажну наду...

Дубравка Лакић

Домаћи документарци на Фесту

У програму документарних филмова „Чињенице и слагалице” увршћена су и два домаћа филма. Дело „На граници” Жарка Драгојевића је документ о људима из копнене зоне раздвајања са Косовом и Метохијом који, иако принуђени да се због честих оружаних напада повлаче са границе, не губе оптимизам да ће бити боље.

Данас у 16 сати у дворани Културног центра Београда на програму је документарац „Центар за прање филмова” Срђана Кнежевића, у којем аутор трага за одговорима на питања шта је власт желела са „Авала филмом”, како је укидањем Института за филм створен Филмски центар Србије, зашто су за неке филмове издвајана већа средства него иначе...

И. А.