Виславу Шимборску (1923–2012), пољску нобеловку која је прекјуче преминула, упознала сам 1963. године, као члана делегације Савеза пољских писаца који је са Савезом писаца Југославије потписао уговор о културној сарадњи. Она, наравно, није била главни потписник. Представљала је краковску филијалу Савеза пољских писаца. Радила је као секретар редакције краковског часописа „Књижевни живот”.

Становала је у собичку на последњем спрату Дома писаца у Крупњичој 22, хранила се у мензи. Када сам је шездесетих и седамдесетих година прошлог века посећивала седела је за писаћим столом поред улазних врата редакције, јављала се на телефон и одговарала на писма сарадника. Одговарала је у свом посебном стилу, односно нечиновнички – што ћемо касније видети из избора тих текстова насловљених са „Књижевна пошта или како остати (или не остати) писац“.

Јер, и сама је десетак година постављала себи то питање. Најпре је почела да пише поетску прозу. Да је песник убедио ју је Адам Влодек, песник, преводилац поезије и кратко њен супруг. Са прве две збирке платила је дуг времену. Писала је у стилу соцреализма. После 1956. одрекла их се и никада их није уносила у бројне изборе своје поезије.

О небелетристичким књигама писала је неку врсту „фељтона”, у рубрици „Необавезна лектира”. Ти фељтони су постали веома популарни с објављивањем у „Газети виборчој” која је имала тираж више од пола милиона. И поред тога што је објавила пет томова фељтона, престала је да их пише 2002.

Њен тихи, камерни живот који је скоро четврт века, до 1990. делила са животним партнером Корнелом Филиповичем, изврсним приповедачем, уздрмала је Нобелова награда 1996. године. Док су јој се други нобеловци радовали, држали књижевне вечери у земљи и иностранству, давали интервјуе, путовали, она ју је доживела као велики шок, пре свега као нарушавање интиме. По повратку из Стокхолма у земљу позабавила се оснивањем фондова преко којих ће се ослободити новца од награде. Једино је продала стан од двадесетак квадрата на шестом спрату без лифта и додавши новац од награде купила у Пјастовској 46 стан од шездесетак квадрата. У центар се дању возила аутобусом а увече се враћала таксијем. И поред вишедеценијског сиромаштва увек је деловала „дамски“. Оно у чему је „претеривала“ биле су цигарете и кафа, којих се није лишавала до краја.

Била је мајстор конверзације, мада нико није смео да говори о њеном основном занимању, писању поезије. Годишње је у просеку писала четири песме које је отприлике сваких пет година објављивала у виду збирке. Укупно 12. За 65 година писања за собом је оставила око 350 песама. Иако је писала веома херметичну поезију, превођена је на четрдесет девет језика.

У интервјуима увек је истицала да је српски један од првих језика на који је превођена, као и да су све њене књиге објављене на њему и да су читане.

Поред писања поезије бавила се колажима. Да би их слала својим пријатељима и преводиоцима уместо новогодишњих честитки. Да са Виславом нешто није у реду, помислила сам када за Нову годину од ње нисам добила колаж-честитку.

Имала је несвакидашњи однос према смрти и умрлима. Када је на Салваторском гробљу посећивала гроб свог животног партнера Филиповича није плакала већ је причала досетке и заједничке пријатеље наводила на смех. А обавезно су морали да испију и чашицу његове чувене вотке „корнелувке”, чији је рецепт само она знала.

После скандала у вези са сахраном Чеслава Милоша у тестаменту је написала да не жели да буде сахрањена у Пантеону заслужних Пољака. Тако да је још увек тајна где ће и када бити сахрањена. По свој прилици скромно, у веома уском кругу породице и пријатеља, као што је и живела.