Пажња. Радови у току! Напољу је нешто више од четири степена, у Музеју историје Југославије, односно Музеју „25 мај”, у којем се припрема овогодишњи Октобарски салон, нисмо мерили температуру али уочили смо само једно грејно тело. Читав простор загрева Тито. Односно, радијатор у облику реплике његове надгробне плоче у природној величини, тешке читавих 900 килограма. Реч је о једном од уметничких радова, зове се „Плаћам струју”, аутор је хрватски уметник Немања Цвијановић. Питамо одмах Аленку Грегорич, једну од кустоскиња, како се он уклапа у концепт салона.

– Рад смо укључили у поставку јер преиспитује однос према нашој прошлости, односно указује на одговорност музеја, као институције, према одржавању историје топлом. Политички став у овом контексту није битан, битно је разумевање да оно што се десило не може да се избрише већ мора да се памти.

У том тренутку, један од запослених, заузет фарбањем оближњег преградног зида, добацио нам је:

– Занима меда ли би неки од наших данашњих министара пристао да се на отварању у четвртак увече слика баш испред тог рада?!

У паузи њене веома живе и ужурбане комуникације са уметницима, Аленка Грегорич провела нас је кроз импровизоване холове и просторије овог великог комплекса. Пред нашим очима у њима су се појављивала уметничка дела. Њихови аутори пристизали су један по један. Из Америке, Велике Британије, Израела, Словеније... Уморни, упослени, али задовољни.

– Наш пројекат „Повратак у САД” реконструкција је рада који смо направили 1984. године, инспирисани великом истоименом изложбом нове америчке уметности у Луцерну. Према каталогу који сам донео у Љубљану ми смо тада направили нашу изложбу. Један од тих радова поставићемо овде поново, бавећи се поступком поновног извођења као вида реакције на културну (не)политику, тему актуелну и тада али и данас, каже за „Политику” Роман Урањек, члан групе „IRWIN”, која чини део језгра уметничког колектива „НоеСловенише Кунст”.

У другом крају музеја Имоџен Стидворти из Велике Британије на лаптопу, како нам каже, ради на провери звука њене звучно-скулптурне инсталације.

– „The Work v.02” састављен је од неколико елемената који заједно чине једну причу. Гласови два војника (обојица пате од посттраумaтског стреса), једног у годинама, који је учествовао у рату на Фокландима и другог, млађег, чије је искуство у вези са сукобима у Босни и Ираку, преплићу се са гласом супруге једног ратног ветерана. Први говори пребрзо, други једва разумљиво, обојица преживљавају своје историје. Срж јесу удаљени конфликти, наше учешће у њима и наша одговорност према том учешћу – прича наша саговорница.

У просторији између два поменута рада пажњу нам привлаче обједињене, али физички одвојене, три мале импровизоване „шок галерије” Арт клинике. Свака има своја врата, унутрашњи зидови различите су боје, а у њима ће се, кад се салон отвори за посетиоце, налазити следеће:

– У првој ће бити сакупљено скоро 20 година архиве Лед арта и Арт клинике, у другој затечено стање, а у трећој будућност. Ми смо нон-стоп у активној реакцији на стварност и као такви очито смо се допали Еилатовој и Грегоричевој, двема кустоскињама. Обиђите нас на салону, ред је да се упознамо – позвао је на крају наше посете Никола Џафо.

Милица Димитријевић