Трострук је повод јучерашњег гостовања Стивена Гринблата, једног од најзначајнијих шекспиролога данашњице, у Београду: објављивање његове култне књиге „Самообликовање у ренесанси – од Мора до Шекспира” у издавачкој кући „Клио”, затим предавање које је одржао у Народној библиотеци Србије „Шекспирова аутономија”, као и премијера представе „Шекспир: изгубљено нађено” којом је отворена позоришна сезона Дома омладине. Стивен Гринблат, професор на Харварду, књижевни историчар, критичар и драмски писац, зачетник новог историзма у теорији књижевности, већ је познат нашој читалачкој публици по књизи „Вил из Стратфорда – Како је Шекспир постао Шекспир” у издању „Порталибриса”.

Књига „Самообликовање у ренесанси”, према речима аутора, пре око три деценије, када је настала, представљала je прекретницу у његовом раду. Обележена је једним дезоријентишућим временом, утисцима америчких протеста против рата у Вијетнаму, доласком чувеног Мишела Фукоа на Беркли, као и генерацијском потребом да се велика дела доведу у контекст савремености, да се увиде начини обликовања индивидуе, од почетака модерности.

– Ово дело лично ми је врло важно, у њeму сам пронашао сопствени израз. У време моје младости, уметничка дела Шекспира, Сервантеса, Марлоа, Монтења, Томаса Мора проучавана су искључиво академски, као иконе одвојене од света. И ја сам био обучен за ту формалну анализу. У доба ксенофобије, али и побуњеничких импулса, покушао сам да „отворим прозоре и проветрим свет”, да оживим смисао не само вечите конструкције Морове „Утопије”, већ и то шта је значило бити Томас Мор, лорд канцелар, саветник краља Хенрика Осмог, који са њим вечера као што би са Стаљином, окружен притворним и опасним светом високе политике, рекао је јуче у разговору са новинарима Гринблат у просторијама „Клија”.

Универзитетска професорка Зорица Бечановић-Николић додала је да књига „Самообликовање у ренесанси – од Мора до Шекспира” (у преводу Невене Мрђеновић и Јелене Стакић) мултидисциплинарна студија значајна колико за психологе и историчаре културе, толико и за проучаваоце књижевности, управо због тога што показује Томаса Мора као државника али и некога ко поништава ту своју улогу пишући „Утопију”; Марлоа, који својим стваралаштвом, ликовима Тамерлана Великог и Фауста, упућује изазов елизабетанској култури, док Шекспир на основу примера колонизаторског искуства показује манипулацију најдубљим слојевима једне културе, по моделу Јага из „Отела”.

Естетска аутономија и естетска слобода проблеми су на које је у свом предавању указао Гринблат, а позоришни  комад „Шекспир: изгубљено нађено”, који је написао у коауторству са Чарлсом Мијем, такође указује на различите уметничке изборе.

Комад је настао у оквиру међународног научног пројекта „Карденио”, који истражује начине културолошког преобликовања једног драмског текста, самим тим што је иста представа извођена у САД, Индији, Јапану, Јужноафричкој Републици, Бразилу, Пољској, Шпанији, Египту, Хрватској и Турској. На тај начин, уочљива су локална бојења мотива љубави, верности, брака, издаје, које је Шекспир преузео од Сервантеса. Текст ове трагикомедије код нас је превела и адаптирала млада Дуња Душанић, представу је режирао Иван Вуковић, а продуцирали су је Нина Михаљинац и Миљан Пељевић.

– Културолошке разлике некада су намерне, а некада несвесне. Овај позоришни пројекат наликује на експеримент из физике, само што се уместо атома налазе трагови и миграције наратива, приче која се креће кроз културне моделе – објаснио је Гринблат.

Приликом разговора са врхунским шекспирологом, који је недавно добио и престижну америчку Националну књижевну награду у категорији нефикције за књигу „Заокрет”, неизбежно је било и питање о проблему Шекспировог ауторства, које је поново начето филмом Роланда Емериха „Анонимус”. На то Гринблат одговара:

– Од 19. века, теорије завере против Шекспира говоре о томе да он није био племић и да није похађао универзитет, те да тако није стекао потребно образовање које захтева писање врхунских драмских текстова. Противно томе говори податак да је Шекспир ипак похађао такозвану Граматичку школу, хуманистичке студије изван званичних универзитетских предавања права и теологије, после којих се стицала универзитетска диплома.

М. Вулићевић