Поводом иницијативе породице Драгана Малешевића Тапија и њихове тврдње да готово у свакој галерији у Србији постоји по неколико фалсификата Тапијевих слика, нашој редакцији јавио се галериста Моша Тодоровић. Наш саговорник, који се галеријским послом бави 30 година, каже да је сам Тапи унео доста забуне око својих слика, јер је и сам производио много репродукција. Што се тиче фалсификата којих има много, Тодоровић истиче да је највећи проблем у томе што не постоји државно тело које би се бавило овом проблематиком, па се ствара плодно тло за хаос у којем се и најискуснији трговци сликама тешко сналазе.

Према Тодоровићевим речима, тврдња породице Малешевић да свака галерија продаје фалсификате Тапијевих слика није тачна.

– Таквим изјавама баца се љага на читаву професију. Ако имају податке, нека открију које су то галерије. Све осим тога је само добар маркетинг – сматра Тодоровић. Што се кршења ауторских права тиче, он се слаже да је свака репродукција која није потекла од самог уметника или његових наследника, крађа.

Моша Тодоровић напомиње да је трговина фалсификатима веома уносан посао и чак наводи да, као и многи други из света уметности, зна ко је човек који се тиме врло озбиљно бави и штампа разне уметнике, од домаћих, до Пикаса и Далија. Тодоровић каже да сви знају да та особа живи у Булевару краља Александра! Овим проблемом пре свега треба да се позабави полиција, а додатни проблем представља издавање сертификата о оригиналу. Сертификате, каже он, издаје само Никола Кусовац и неколико његових сарадника и објашњава како функционише процена дела.

– Рецимо, ако проценитељ утврди да слика вреди 50.000 динара, један одсто од процењене цене иде њему. Ту може да има простора за лоше процене или грешке – каже Тодоровић.

Компликације настају и када галериста купи фалсификовану слику. Тодоровић је тако недавно купио дело Лаиновића као оригинално, са потписом. Пошто не познаје добро ауторов потпис, однео је слику на процену код Љубице Миљковић, кустоса Народног музеја, и она је утврдила да је у питању фалсификат.

– Слично су прошли и Карићи, када им је продата једна слика Саве Шумановића, коју су прво нудили мени. Касније је утврђено да је фалсификат, а колико знам, они никада нису успели да наплате одштету за то – говори Тодоровић.

Опипљив посао са продајом уметнина наш саговорник илуструје и следећим примером: купио је слику Мила Милуновића са сертификатом ауторовог сина Коље. И за ову слику се испоставило да је фалсификат.

– Ето, дешава се да ни потомак не зна да ли је у питању лажна слика. А када то једном прође, онда та слика кроз 20 година постаје оригинал – каже Тодоровић и истиче да је недостатак стручних људи који би се бавили овим проблемом кључан.

Већина слика које се продају као репродукције на српском тржишту су углавном урађене у офсет штампи, и Тодоровић констатује да је то класична пиратерија, уз опаску да је Тапи ипак био велики мајстор заната, кога је врло тешко фалсификовати. Када је у питању класичан приступ фалсификовању, Тодоровић је лоше прошао и са једном сликом Љубе Поповића.

– После једне изложбе, пришао ми је човек од кога сам купио слику Љубе Поповића. Звао сам Љубу који је, наравно, одмах видео да је фалсификат. Поповић се запањио: „Ово није моје, али човек слика одлично! И то је користио плакат, замисли да је имао оригинал!”

С. Стаменковић