Кајоко Јамасаки (1956),ванредни професор јапанологије на Филолошком факултету у Београду, песникиња и књижевни преводилац, добитницa је награде „Повеља Мораве“. Рођена је у јапанском граду Каназава.Дипломирала је на Филолошком факултету Хокаидо универзитета. Од 1981. године живи и ради у Београду. Поезију пише на јапанском и српском.Објавила је, у Токију, шест књига поезије на јапанском језику.На српском језику објавила је књиге: „Скривено јутро“,„Сановник, река“, „Олујни брег“...

Добитник је годишње Награде за превод на инострани језик за 1995/1996. годину (Српски ПЕН центар), као иПовеље за изузетан допринос превођењу српске књижевности (УКПС, 2011).

Да ли вас је изненадила вест из Мрчајеваца да сте добили награду „Повеља Мораве“?

Баш сам се изненадила. Велика ми је част што сам добила награду која носи име реке Мораве, која је крвоток културе Србије, али и Балкана. За ову реку везане су значајне личности, међу којима је и Надежда Петровић. Морава памти туге. Кађеница, костурница у пећини, на пример. У њој су настрадали нејаки, као на Окинави, током Другог светског рата.

Како сте дошли у Србију?

Дошла сам као стипендиста СФРЈ, најпре у Сарајево 1979. године. Била сам на специјализацији годину дана ради проучавања историје југословенских књижевности код проф. др Радована Вучковића, коме много дугујем. Други град ми је био Љубљана, у којој сам боравила наредне године ради упоредног проучавања усмене баладе. У Београду живим од 1981. године. Драгоцено је искуство што сам живела у Југославији. У студентском дому имала сам пуно пријатеља из Африке. Не идеализујем такозване велике и богате земље. Свака земља је важна, као што је важан и сваки језик, сваки човек.

Када сте почели да пишете поезију?

Никада нисам сањала да постанем песник, мада је поезија била увек уз мене. Када сам пошла из Јапана, у кофер сам ставила бајке Кенђи Мијазаве, песничке књиге Чуја Накахаре и Сакутаро Хагиваре. Али, сусрет са јапанском песникињом Казуко Шираи, који се догодио у Београду 1986. године, пробудио је у мени песника. Када је почела да се распада Југославија, остала ми је једино поезија. Не бих остала у Србији да није било поезије. Поезија је као ваздух, вода и светлост. Она је са нама, у нама.

Пишете на јапанском, али и српском језику?

Поезија је уметност језика. Природно је да песник припада своме матерњем језику. Код мене, осећај идентитета је специфичан. Када на јапанском пишем песму, у њу се улива српски језик (култура, историја, живот). Када на српском пишем песму, кроз њу протиче мој јапански језик. Српски и јапански језик чине мене целовитим песничким бићем. То су две реке, као Дунав и Сава, које теку кроз моје тело, кроз моју душу. Поезија не трпи границе. Добра песма лако прелази све границе. Поезија мора да стигне до оних којима је потребна, да отвори њихова срца, да њихове животе испуни новим смислом. Поезија је као Дунав, све наше песме уливају се у огромно море на којем се таласају разни језици.

Које сусрете са српским писцима памтите?

У Београду сам упознала многе српске песнике. Памтим њихове савете. Десанка Максимовић ми је рекла: „Песник треба да улива наду“, а Стеван Раичковић: „Песму мораш писати гумицом, а не оловком“. Када сам се мучила како да започнем докторску тезу, проф. др Новица Петковић ми је казао да то значи да сам озбиљна, јер свако се мучи кад почиње неки текст: „И ја се мучим, мучили су се и Андрић, и Селимовић.“ Срба Митровић ми је много помагао и око поезије и око превођења. Он је мој први учитељ. Благ, духовит, животан... У Београду сам се упознала и са јапанским песником Таникавом Шунтаром.

Превели сте многе српске писце на јапански?

Превела сам дела Данила Киша: „Рани јади“, „Енциклопедија мртвих“ и „Башта, пепео“. Преводила сам и поезију Лазе Костића, Васка Попе, Владислава Петковића Диса, Десанке Максимовић, Стевана Раичковића, Момчила Настасијевића, Милоша Црњанског, Даринке Јеврић, Војислава Карановића... На српски сам превела књиге Шунатро Таникаве и Казуко Шираиши. Превођење поезије захтева пуно стрпљења, али и надахнуће. Поезија није само оно што је остало у преводу, већ и оно створено у преводу.

Има ли додирних тачака између српске и јапанске поезије?

Јапанска књижевност више тежи ка унутарњим пределима људског бића. Имамо велику традицију љубавних романа. Одличан је пример роман „Душа“ који је написао Сосеки Нацуме. Кроз трагичну љубав једног човека, Сосеки нам поставља озбиљно питање: куда нас води индивидуализам који смо прихватили са Запада. Српска књижевност вешто користи колективно памћење, градећи сложену слику, што се најбоље види у романима Иве Андрића и Милоша Црњанског.

Радите као професор на Филолошком факултету. Каква су вам искуства?

Желела бих да млади људи осете снагу једне реке која се зове јапански језик, или књижевност на мору, која припада светској књижевности. Свака национална књижевност планинска је река. Од сваке речи, као од листа букве, ствара се бистра вода. Лепо је када кроз људско тело протиче поезија, као што протиче крв.

Зоран Радисављевић