Редитељ Никита Миливојевић је протеклих дана почео пробе представе „Хенри Шести” В. Шекспира, за коју је урадио и адаптацију. Премијера је планирана за 11. мај 2012. године, на сцени „Глоб театра” у Лондону, који је копродуцент представе, поред Народног позоришта у Београду и Фонда „Лаза Костић”. Београдска премијера очекује се током јуна.

Насловну улогу Миливојевић је поверио Хаџи Ненаду Маричићу, а у глумачкој екипи су и Предраг Ејдус, Миодраг Кривокапић, Борис Пинговић, Небојша Кундачина, Бранко Јеринић, Бранислав Томашевић, Слободан Бештић, Александар Срећковић и други.

Пред вама је узбудљива редитељска авантура. Радите „Хенрија Шестог” који, поред осталог прича, како Енглези због неслоге, раздора и унутрашњих борби губе своје територије. Зашто баш ово дело и у овом времену?

„Хенри Шести”је пре свега прича о борби за власт, у којој се због разних ситних интереса, сплетки, мржњи, губи нешто много веће и значајније. А када кажете „борба за власт, сплетке, неслога”… стиче се утисак да говоримо о нашој стварности. Такође има нешто типично „наше” у том глупом, бесмисленом инату, којим се препуцавају енглески лордови, где свако има своју истину. Нико никоме не верује, нико није сигуран, и где се једни те исти сукоби преносе на нове генерације… Све је то заједно нешто као отворена рана где јасно видите прелом, али у том лудилу усијаних мозгова здрав разум ништа не може.

„Хенри Шести” ће премијерно бити изведен у „Глоб театру” у Лондону, као део такозване балканске трилогије. О каквом пројекту је реч?

„Глоб театар” ће следеће године бити престоница позоришног света, први пут на једном месту одиграће се свих 37 Шекспирових комада, што је заиста фантастично. Лондон је домаћин олимпијских игара, а као посебан програм дешаваће се и ова наша представа у „Глоб театру”, тако да ћемо и ми бити део те велике Шекспирове породице. Што се тиче такозване балканске трилогије, она подразумева сва три дела „Хенрија Шестог”, које поред нас раде „Албански театар” из Тиране и македонски из Битоља. Условно га зовемо „балканска трилогија”, јер има доста везе с оним кроз шта смо сви заједно пролазили у ближој и даљој прошлости.

Којим сценским језиком ћете бојити ово дело, будући да је, како тврдите, тема неслоге и интриге уједно и тема целе планете, „јер сви играмо неке игре у којима се нико не осећа сигурним”?

Мислим да се сви заједно свакога дана у сваком погледу уверавамо како читава ова планета постаје једно јако лоше место. Шекспирове теме и даље су толико наша стварност да је понекад тужно видети како ми, као најсавршенија бића на планети ништа боље и паметније у међувремену нисмо могли да смислимо да побољшамо живот. Суштински се мало тога променило, наше време је само заоштрило све оно што већ постоји код Шекспира. Што се тиче „сценског језика” мени лично је увек најзанимљивије да видим којим сценским језиком неки редитељ говори, нарочито када су у питању класична дела. Како да оно што је ваше лично искуство,буде искуство и других, како нешто „осавременити”, да нас се тиче, а истовремено не бити површан, баналан, не причати језиком дневних новина... У овом тренутку ми смо у Народном позоришту кренули у једном правцу, за који верујем да је сценски занимљив, да је одговор на све ово о чему разговарамо, али видећемо тек на крају како ће све то испасти.

Своју редитељску каријеру већ годинама градите у иностранству: Грчка, Немачка, Италија... Како вам то полази за руком?

То је врло лако, прво само кажете име партије којој припадате,у Србији важно је и да имате утицајне „пријатеље” у кругу „позоришног подземља”... Шалим се, наравно. Одговор је у ствари веома једноставан: дешавало се да представе које сам радио последњих година ван Србије увек види неко из света коме се то допадне, па ме онда позову да нешто код њих урадим. Сценски језик о којем смо говорили и ту је пресудан: ако направим одличну представу она ми је уз мало среће увек била улазница за нове ангажмане. У том смислу и даље сам свој агент, или тачније моје представе су мој агент. И то је некако врло поштено. Све оно што су ваше предности или мане на домаћем терену, у свету то заиста никога не занима, и морам признати то је врло ослобађајуће осећање.

Београд је, тврдите, ментално загађена средина. Вратили сте се да живите у родној Инђији. Више се не бавите ни педагошким радом у Београду већ у Новом Саду. Зашто?

У представи коју тренутно спремам са својим студентима у Новом Саду, за њихов завршни испит, а у којој се говори управо о њима, о томешта очекују од себе, свога окружења када заврше академију, које су им наде, жеље, страхови и слично, један студент је на питање чега се највише плаши одговорио: „Да мојим животом управљају будале!” Изненадио сам се не толико самим одговором, колико осећањем да и сам већ годинама носим тај исти страх мада сам дупло старији од својих студената. Мењајући простор,у ствари покушавам да избегнем да ми се то не деси.

Поново сте пронашли свој мир, своју оазу тишине. Имате чак и свој виноград?

Да, променио сам у ствари не само место, простор, него и начин живота. Осетио сам да је важно да поново поставим себи питање шта заиста желим да урадим са својим животом, временом... Шта ми треба, шта не треба...Без чега могу, без чега не могу. Прављење вина је,иначе, једнако узбудљиво као и прављење представе. Виноград је вероватно нешто што је у мојим генима, с обзиром на то да је моје порекло везано за место где се коноба сматра важнијим делом куће.

------------------------------------------

Ланац чине нуле

Укус, мишљење, критеријуме, кажете намећу нам они који немају ни укусе, ни мишљења, ни критеријуме....?

У неколико наврата сам се на различите начине бавио темом одласка младих људи из земље, јер сматрам да је то један од наших највећих проблема. Толико младих, паметних људи срео сам путујући по свету и из разговора с њима осетио сам да нису отишли већ да су на неки начин отерани! Неки други су се повукли, тако да све више имамо и ту врсту „унутрашње емиграције”. Они осредњи који су узели ствар у своје руке, као у афоризму, направили су јак ланац, а ланац чине нуле. И ту смо где смо.