Палић – После учешћа на филмским фестивалима у Новом Саду (Синема сити), Таормини и Пули, омнибус „Неке друге приче”, у режији пет редитељки из република некадашње СФРЈ, увршћен је у програм „Паралеле и судари” 17. фестивала европског филма на Палићу. Идејни творац овог филма о материнству и животу репродуктивне генерације у модерном добу независних балканских држава, осмислио је критичар и продуцент Ненад Дукић, а српску причу, у којој играју Наташа Нинковић и Сергеј Трифуновић, режирала је Ана Марија Роси.

Са каквим изазовима сте се сусрели после задатог концепта Ненада Дукића?

Заједнички елемент у омнибусу је неопходност, ако желите да филм функционише као целина. У нашем филму то је паметно упаковано јер је Ненад Дукић тај заједнички именитељ – рађање и стварање новог живота – поставио у ширем смислу, па смо колегинице и ја имале довољно простора и могућности да га уклопимо у пет различитих прича, а да оне функционишу као један филм. Када смо завршиле филм, добиле смо и неке нове заједничке елементе на које нисмо рачунале.

Добиле смо приче о земљама у којима живимо, које миришу на последице одлука из наше, не тако давне прошлости, на наше разлике и сличности, на карактер и менталитет народа са не баш срећном историјом. Добили смо и филм у којем су главне јунакиње пет младих жена које су јаке и одлучне, и свака на свој начин спремна да доноси одлуке и да иза тих одлука стоји.

Не знам да ли је то последица женског рукописа, или филмски одраз неке нове транзиционе, балканске жене 21. века. Жене у нашем филму су паметне и компликоване, оне умеју да воле, да се за то боре, да мењају и себе и друге...

На чему сте инсистирали у одговору на тематски рам филма – материнство и слике живота младих у републикама некадашње СФРЈ, а сада засебним државама?

Желела сам да се бавим злочином, осветом, способношћу да се искобељаш из ситуације у коју те живот баци а која је последње што си желео у животу, о могућности да узмеш ствар у своје руке и преломиш.

Занимало ме је да ли је злочин, сам по себи, увек последица неког претходног злодела, и да ли то клупко може икако да се прекине. Формално, причала сам причу о мушкарцу и жени који се срећу у новогодишњој ноћи у Ургентном центру у Београду...

Ваш филм је још један у низу који показује да је снага европског филма у копродукцијама. Колико су оне шансе за ауторе, а колико ограничење?

Нико никоме не брани да снима филм од новца из једне земље и да за производ има „чисти” српски, хрватски, босански филм... Копродукција није корпорација која вам диктира правила, ни банка која вам условљава зајам каматом, ни преки суд. То је само последица.

У време када је филм озбиљно угрожен као уметност, и када вам је у интересу да проширите тржиште не би ли што више људи видело филм, када много веће кинематографије од нас удружују енергију и капитал да би добили што квалитетнији и здравији производ, у време када у Србији постоји гробље биоскопа јер пола земље живи на „Фарми”, кад немате ни честити студио, ни лабораторију, копродукције више нису избор, већ неминовност.

И. Аранђеловић