„Vukovu nagradu”, koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije, dobio je Dragan Lakićević (1954), pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu i omladinu, istraživač srpske narodne književnosti i savremene srpske poezije. Autor je pesničkih knjiga: „Između nas zima”, „Drugo lice”, „Istorija bolesti”, „Porodični album”, „Porodični azbučnik”, „Zla godina”, „Sveće na snegu”, „Sneg pada, dušo”; romana: „Studengrad”, „Zemaljski ključ”, „Četni đavo”, „Mastermajnd”, „Anđeo smrti”, „Ljubavna knjižica”; zbirki priča: „Guslar na harmonici”, „Ludački rukopis”…

U kojoj meri je Vukovo delo aktuelno i danas?

Vukovo je delo aktuelnije danas nego onda kada je obelodanjeno, u 19. veku, a nastajalo je vekovima. Vuk mu je dao „završnu ruku”. Rodio se da uobliči i pozlati ono što je on najbolje razumeo, što su stvorili rod i jezik. Rod i jezik stvorili su i njega: Vukov sluh, trud, svestranost. Ono što je on rekao za pismo, moglo bi se reći za njegov dar… U sveopštem ustanku 1804, ustao je i naš duh, a predvodio ga je Vuk. On je „iz mrtvijeh Srba” dozvao nas – i onda i sada… I danas, šta imamo ravno antičkim vrednostima, moralnim i estetskim, ako ne ono blago koje je Vuk pronašao, prepoznao, rasporedio u knjigama… Ko smo, gde smo, šta imamo, od kakve smo građe – bez Vukove mape i enciklopedije ne može se znati… Zar i danas ne govorimo u formulama: „Kojoj ovci svoje runo smeta…”

Ima pisaca koji osporavaju Vukove reforme jezika?

Reforme jezika su predmet naučnika, a ne pisaca. Još manje političara… Odavno je poznato da Vuk nije bio bezgrešan i savršen. (Ko je, uopšte, savršen?) Ali i da su njegove pogreške malene u odnosu na njegovo delo. Da bi se Vuk ozbiljno osporavao, potrebno je imati dovoljno ozbiljne škole. Oni koji u naše vreme osporavaju Vuka – nemaju dovoljno znanja za to. Rade uzaludan posao.

Sve više se potiskuje ćirilica. U gradovima Srbije natpisi na firmama, u najvećem broju, ispisani su latinicom i, najčešće, na nekom stranom jeziku. Lingvisti ćute, država ništa ne preduzima?

Ispašće da neki od nas nemaju drugog posla nego da jurišaju na vetrenjače napretka – novina, knjiga, firmi… Ćirilicom piše mnogo više ljudi nego što se čini iz televizije i iz novina. Ćirilica je naše državno, ali i lično pismo – za lične reči i misli: pismo duše i ljubavi, a ne samo srpske i pravoslavne kulture… U opštem brbljanju, više od pola Srbije kaže „euro”, kao Hrvati i Novocrnogorci. To je znak polupismenosti… Uveren sam da mnogo više naših ljudi latinicu „forsira” iz pomodarstva i gluposti, nego iz antisrpskih i antitradicijskih razloga, kojih takođe ima i politika ih ponekad podrazumeva… Vidite pismo na izbornim plakatima političkih partija… Država se ne stara ni oko države, nekmoli oko pisma Vuka, Zmaja, Njegoša, Desanke…

Živimo u vreme kada se odričemo tradicije, zaboravljamo korene, hoćemo da postanemo nešto drugo?

Pre sto godina divni Rakić je pevao: „Danas nama kažu, deci ovog veka…” Toga osećanja uvek ima. I svako ima pravo da zaboravlja svojom voljom, ali nema pravo da menja prošlost i biće drugima – nametnutom voljom, nalozima nedobronamernih… Ovo vreme je vreme takvih procesa. Naš čovek je osiromašen, poražen, izigran. Oslabljen toliko da se čini kako mu se može nametnuti bilo šta, pa se to i čini – vidite samo medije, filmove, knjige, izložbe, pozorište… Pa i ideju: priznaj, zaboravi, ukini, preimenuj – pa ćeš živeti bolje tamo gde će nas primiti i pohvaliti, samo ako ispunjavamo sve nove i nove uslove… Ogromna većina poštenih ljudi neće pristati. Mi smo još pametan narod.

Proučavali ste našu narodnu književnost, uređivali časopis „Raskovnik”. Takvih časopisa više nema?

Nema više ni Dragiše Vitoševića, osnivača „raskovničkog” pokreta, hrabrog pregaoca velikih znanja i vukovskih podviga… Sve u svoje vreme: časopisi, novine, izdavačke kuće, manifestacije. I ljudi. O svakom vremenu sudi se po onom što to vreme podržava i neguje. Podržava – država, vlada, crkva, institucije, škola. Oni određuju visinu duha… „Raskovnik” je 1968. zasijao na nebu Srbije, a već 1972. napadnut zbog pesme „U pohod Kosovu”, i ukinut – nedodeljivanjem „sredstava”. I sad, ako nekome ne daju sredstva – ukidaju ga. Gde je sada „Književna reč”? Ko se seća „Dela”?

Nedavno ste postali glavni urednik Srpske književne zadruge. Kuća je uspela da opstane 118 godina. Kada je bilo najteže?

Zadruga je ogromna riznica. Baština u kojoj su delovali mnogi – najbolji u jeziku, u istorijskoj i umetničkoj nauci… Ja sam u njoj tek od njene stogodišnjice, znači 18 godina. U Zadruzi je čast raditi bilo šta. Zadruga je srpska i književna – pripada vekovima u kojima je postojala i u kojima će se znati za nju. Od samog početka radila je nešto izabrano i dragoceno za kulturu i trajanje, s pečatom pouzdanosti i odgovornosti, a nikad nije bilo lako, i krize su bile česte. Nekoliko puta jedva je preživela. Mi smo narod sklon krizi i sporu – to nam je mana.

Šta će biti Vaši prvi koraci?

Koraci su u SKZ zajednički. Kad zakoračim, znam da ne idem sam, nego sa savremenicima koračaju prethodnici – i to najbolji. Njihovo se delo još vidi i oseća. A o onome što smo radili – reći će reč budući Zadrugini pisci, prevodioci, urednici, članovi. Možda će, na osnovu naših današnjih knjiga, pomišljati da smo živeli u srećnom vremenu… Najpre valja misliti: kako da dostojno održimo i nadgradimo program na osnovama s kraja 19. veka… Izuzev klasične biblioteke „Kolo”, ove godine 102. po redu, i niza novih izdanja, započećemo i neke obimnije i dugoročnije projekte, ako bude sredstava.

Kakvi su planovi za ovu godinu?

Najpre valja obavestiti – šta je to SKZ. Mnogi još misle da je SKZ izdavačko preduzeće iz doba samoupravljanja. Pamtim i cenim „Prosvetu” i Nolit. U „Radu” sam na neki način odrastao, u danima boljim i gorim… Ali SKZ nije to. Ona je ustanova – drukčijih temelja, duha i cilja… O tome želimo da javimo savremenicima, između ostalog, izradom filma o SKZ. Za taj film mi sada tražimo novac. Taj film trebalo bi da osvetli ulogu Zadruge, da umnoži članstvo, da ga osnaži i podmladi.

Zoran Radisavljević

----------------------------------------------------------

Dronjci tuđinskog projekta

U Crnoj Gori, Vašem zavičaju, Vuka su se odrekli. Napravljena je nova abeceda, napisan novi pravopis, stvara se novi jezik. Kako gledate na sve to?

Između Vuka i Mesića, zvanična Crna Gora opredelila se za Mesića. Šta tu ima da se komentariše? Ko se u Vukovoj postojbini odrekao Vuka, taj se i sebe odrekao. Naravno, odrekao se i nas „vukovaca”… Trebaće truda da se ta bruka nazove pravim imenom. To što tamošnja vlast čini sa „jezikom” i „pravopisom” odista je karikatura: ostaci i dronjci tuđinskog projekta, koji je sav od nasilja i falsifikata o čemu je besmisleno govoriti… Kako ko čini, takav je kako čini.