Драган Лакићевић (Фото Т. Јањић)

„Вукову награду”, коју додељује Културно-просветна заједница Србије, добио је Драган Лакићевић (1954), песник, приповедач, романсијер, писац за децу и омладину, истраживач српске народне књижевности и савремене српске поезије. Аутор је песничких књига: „Између нас зима”, „Друго лице”, „Историја болести”, „Породични албум”, „Породични азбучник”, „Зла година”, „Свеће на снегу”, „Снег пада, душо”; романа: „Студенград”, „Земаљски кључ”, „Четни ђаво”, „Мастермајнд”, „Анђео смрти”, „Љубавна књижица”; збирки прича: „Гуслар на хармоници”, „Лудачки рукопис”…

У којој мери је Вуково дело актуелно и данас?

Вуково је дело актуелније данас него онда када је обелодањено, у 19. веку, а настајало је вековима. Вук му је дао „завршну руку”. Родио се да уобличи и позлати оно што је он најбоље разумео, што су створили род и језик. Род и језик створили су и њега: Вуков слух, труд, свестраност. Оно што је он рекао за писмо, могло би се рећи за његов дар… У свеопштем устанку 1804, устао је и наш дух, а предводио га је Вук. Он је „из мртвијех Срба” дозвао нас – и онда и сада… И данас, шта имамо равно античким вредностима, моралним и естетским, ако не оно благо које је Вук пронашао, препознао, распоредио у књигама… Ко смо, где смо, шта имамо, од какве смо грађе – без Вукове мапе и енциклопедије не може се знати… Зар и данас не говоримо у формулама: „Којој овци своје руно смета…”

Има писаца који оспоравају Вукове реформе језика?

Реформе језика су предмет научника, а не писаца. Још мање политичара… Одавно је познато да Вук није био безгрешан и савршен. (Ко је, уопште, савршен?) Али и да су његове погрешке малене у односу на његово дело. Да би се Вук озбиљно оспоравао, потребно је имати довољно озбиљне школе. Они који у наше време оспоравају Вука – немају довољно знања за то. Раде узалудан посао.

Све више се потискује ћирилица. У градовима Србије натписи на фирмама, у највећем броју, исписани су латиницом и, најчешће, на неком страном језику. Лингвисти ћуте, држава ништа не предузима?

Испашће да неки од нас немају другог посла него да јуришају на ветрењаче напретка – новина, књига, фирми… Ћирилицом пише много више људи него што се чини из телевизије и из новина. Ћирилица је наше државно, али и лично писмо – за личне речи и мисли: писмо душе и љубави, а не само српске и православне културе… У општем брбљању, више од пола Србије каже „еуро”, као Хрвати и Новоцрногорци. То је знак полуписмености… Уверен сам да много више наших људи латиницу „форсира” из помодарства и глупости, него из антисрпских и антитрадицијских разлога, којих такође има и политика их понекад подразумева… Видите писмо на изборним плакатима политичких партија… Држава се не стара ни око државе, некмоли око писма Вука, Змаја, Његоша, Десанке…

Живимо у време када се одричемо традиције, заборављамо корене, хоћемо да постанемо нешто друго?

Пре сто година дивни Ракић је певао: „Данас нама кажу, деци овог века…” Тога осећања увек има. И свако има право да заборавља својом вољом, али нема право да мења прошлост и биће другима – наметнутом вољом, налозима недобронамерних… Ово време је време таквих процеса. Наш човек је осиромашен, поражен, изигран. Ослабљен толико да се чини како му се може наметнути било шта, па се то и чини – видите само медије, филмове, књиге, изложбе, позориште… Па и идеју: признај, заборави, укини, преименуј – па ћеш живети боље тамо где ће нас примити и похвалити, само ако испуњавамо све нове и нове услове… Огромна већина поштених људи неће пристати. Ми смо још паметан народ.

Проучавали сте нашу народну књижевност, уређивали часопис „Расковник”. Таквих часописа више нема?

Нема више ни Драгише Витошевића, оснивача „расковничког” покрета, храброг прегаоца великих знања и вуковских подвига… Све у своје време: часописи, новине, издавачке куће, манифестације. И људи. О сваком времену суди се по оном што то време подржава и негује. Подржава – држава, влада, црква, институције, школа. Они одређују висину духа… „Расковник” је 1968. засијао на небу Србије, а већ 1972. нападнут због песме „У поход Косову”, и укинут – недодељивањем „средстава”. И сад, ако некоме не дају средства – укидају га. Где је сада „Књижевна реч”? Ко се сећа „Дела”?

Недавно сте постали главни уредник Српске књижевне задруге. Кућа је успела да опстане 118 година. Када је било најтеже?

Задруга је огромна ризница. Баштина у којој су деловали многи – најбољи у језику, у историјској и уметничкој науци… Ја сам у њој тек од њене стогодишњице, значи 18 година. У Задрузи је част радити било шта. Задруга је српска и књижевна – припада вековима у којима је постојала и у којима ће се знати за њу. Од самог почетка радила је нешто изабрано и драгоцено за културу и трајање, с печатом поузданости и одговорности, а никад није било лако, и кризе су биле честе. Неколико пута једва је преживела. Ми смо народ склон кризи и спору – то нам је мана.

Шта ће бити Ваши први кораци?

Кораци су у СКЗ заједнички. Кад закорачим, знам да не идем сам, него са савременицима корачају претходници – и то најбољи. Њихово се дело још види и осећа. А о ономе што смо радили – рећи ће реч будући Задругини писци, преводиоци, уредници, чланови. Можда ће, на основу наших данашњих књига, помишљати да смо живели у срећном времену… Најпре ваља мислити: како да достојно одржимо и надградимо програм на основама с краја 19. века… Изузев класичне библиотеке „Коло”, ове године 102. по реду, и низа нових издања, започећемо и неке обимније и дугорочније пројекте, ако буде средстава.

Какви су планови за ову годину?

Најпре ваља обавестити – шта је то СКЗ. Многи још мисле да је СКЗ издавачко предузеће из доба самоуправљања. Памтим и ценим „Просвету” и Нолит. У „Раду” сам на неки начин одрастао, у данима бољим и горим… Али СКЗ није то. Она је установа – друкчијих темеља, духа и циља… О томе желимо да јавимо савременицима, између осталог, израдом филма о СКЗ. За тај филм ми сада тражимо новац. Тај филм требало би да осветли улогу Задруге, да умножи чланство, да га оснажи и подмлади.

Зоран Радисављевић

----------------------------------------------------------

Дроњци туђинског пројекта

У Црној Гори, Вашем завичају, Вука су се одрекли. Направљена је нова абецеда, написан нови правопис, ствара се нови језик. Како гледате на све то?

Између Вука и Месића, званична Црна Гора определила се за Месића. Шта ту има да се коментарише? Ко се у Вуковој постојбини одрекао Вука, тај се и себе одрекао. Наравно, одрекао се и нас „вуковаца”… Требаће труда да се та брука назове правим именом. То што тамошња власт чини са „језиком” и „правописом” одиста је карикатура: остаци и дроњци туђинског пројекта, који је сав од насиља и фалсификата о чему је бесмислено говорити… Како ко чини, такав је како чини.