У претходних неколико месеци појавиле су се три изузетно значајне књиге академика Василија Крестића. То су, пре свега – „Мемоари Тодора Стефановића Виловског (1881–1916)”, у издању „Прометеја” из Новог Сада, затим „Историја Срба у Хрватској и Славонији (1848–1914)”, издавач Завод за уџбенике, Београд, и „Досије о генези геноцида над Србима у НДХ” (Прометеј, Нови Сад).

Тодор Стефановић Виловски је познато име наше књижевности, историографије, новинарства и политике. Заједно са Стеваном Ћурчићем покренуо је и уређивао илустровани месечни лист „Србадија” (1875–1877). Био је власник и уредник илустрованог књижевнопоучног месечника „Српска зора” (1876–1877). Имао је значајну улогу у српском омладинском покрету. Више година узастопно, од 1875. до 1881, био је председник студентског друштва „Зора” у Бечу, а 1879. изабран је за посланика и секретара Српског народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима. За време устанка у Босни и Херцеговини залагао се да Србија и Црна Гора зарате с Турском и извојују ослобођење. Написао је занимљиве, чињеницама богате „Моје успомене”, које захватају време од 1867. до 1881. Оне, без сумње, истиче Крестић, спадају у ред боље написаних српских мемоара са сјајним портретима многих добро знаних и мање познатих савременика. Уживао је глас врсног новинара и био сарадник многих часописа, као што су: „Летопис Матице српске”, „Отаџбина”, „Бранково коло”, „Дело”, „Стражилово”, затим „Застава”, „Панчевац”, „Браник”, „Нова искра”, „Ново време”, „Одјек”, „Трговински гласник”, „Augsburger Allgemeine Zeitung”, „Wanderer”, „Politik”, „Pester Lloyd”, „Neue Freie Presse” и „Hellwalds Ausland”.

Као врстан писац, широко образован и искусан новинар с одличним знањем немачког језика, Виловски је 1881. године из Аустроугарске прешао у Србију. Ту је постао уредник напредњачког листа „Видело” и шеф српског прес-бироа, на чијем челу је дотле био Матија Бан. Шеф прес-бироа био је у два наврата. Први пут од 1881. до 1887. а затим од 1912. до 1915. године. За време српско-бугарског рата 1885. био је не само шеф прес-бироа већ и секретар врховног команданта краља Милана. После пада напредњачке владе јуна 1887. и доласка на власт тзв. Сaвезне либералне и радикалне владе Виловски је био принуђен да напусти Србију и да до јесени 1895. живи у Бечу.

Важно је нагласити, каже Крестић, да је све време када је био присиљен да напусти Србију и да борави у Бечу, за живота краља Милана, Виловски био у његовој служби. Они су били у сталној преписци и Виловски га је о свему што је бившег краља могло занимати, било да је реч о политичким или породичним питањима, нарочито оним која су се тицала краљице Наталије, уредно обавештавао. О томе сведоче писма краља Милана, која се налазе у прилогу ове књиге. Ова блиска веза са бившим краљем доказ је да је Виловски био у самом врху друштвених и политичких збивања Србије, да је имао могућности много шта да види, чује и сазна, што је за писање мемоара од посебног значаја.

          Поред широког образовања, пространих знања, разноврсних интересовања и неоспорних списатељских способности, Виловског је за више државне послове у Србији препоручивало и то што је био син царско-краљевског мајора Јована Стефановића Виловског, познатог официра, успешног ратника, првог српског хидролога и великог патриоте. Стефановић се истакао у револуцији 1848–1849. у борбама против Мађара, посебно у бици код села Вилова, у Шајкашкој, која се одиграла 1. априла 1849. године.

Други део мемоара, хронолошки, наставак је „Успомена”. Они почињу 1881. годином, којом су окончане „Успомене”. Други део мемоара до сада уопште није објављиван. Пре одласка с овог света Виловски га је, заједно с осталим хартијама од значаја за нашу историју, поверио свом пријатељу професору Павлу Поповићу с напоменом да читав тај материјал може „да употреби како год жели”. Поповић се није позабавио мемоарима Виловског и осталим његовим хартијама. После његове смрти мемоари су припали синовцу професора Поповића, господину Богдану Љ. Поповићу, нашем познатом дипломати, који је био љубазан да их за приређивање повери проф. Крестићу и поклони Архиву Српске академије наука и уметности у Београду.

Међутим, наглашава Крестић, постоји и трећа свеска, која није интегрални део мемоара. Њен наслов је „Тeodor Ritter von Stefanović Vilovsky (von Vilovo). K. Serb. Sectionschef im Ministerium des Aussern, Chef des Pressdepartements im genannten Ministerium vormals. General-Post-und Telegraphen-Direktor für das Königreich Serbien, geb. 25 Dezembar 1854 in Semlin (Curriculum vitae)”, 1917. Ова свеска, која има укупно 341 страну, препуна је исечака текстова из српских и немачких новина које се односе на Виловског и на његову књижевно-историјску делатност. У њој се налазе и писма разних личности (краља Милана, Владана Ђорђевића, генерала Лазе Петровића и Драгутина Франасовића, др Михаила Миличевића и других), фотографије знаменитих особа (кнеза Милана са групом официра у време српско-турског рата, 1876–1878, кнегиње и краљице Наталије са престолонаследником, краља Александра и краљице Драге, веће групе официра са краљицом Драгом и краљем Александром уочи убиства, неколико фотографија из разних година Т. С. Виловског, његове мајке и оца Јована), попис личности с којима је Виловски долазио у додир и с којима је сарађивао, препис дипломе којом је цар Франц Јозеф произвео Јована Стефановића у звање витеза и опширне Тодорове забелешке о разним догађајима, питањима и личностима, највише на немачком, а у мањем делу на српском језику.

З. Радисављевић