Намера Оље Дакић (29) да је пре петнаест година приме у хор остала је само пуста жеља, а данас, ево, она се шета од једне до друге светске сцене и успешно гради интернационалну каријеру. Млада оперска солисткиња не прави питање да ли наступа у Берлину или у Њујорку. Увек има исту одговорност према делу и, наравно, већу трему на домаћем терену него напољу. Вечерас је трема на врхунцу пошто после Штац опере, Берлинске филхармоније, Римске опере, Лондонске националне опере и других престижних светских сцена наступа пред београдском публиком у Коларчевој задужбини. У клавирској пратњи Невена Шобајића извешће соло песме Грига, Брамса, Чајковског, Рахмањинова.

Ова млада вокална солисткиња живи у Берлину. У Београду је завршила музичку академију, а сада на Хумболт универзитету ради докторат из музикологије.

– Пут од репродуктивца до интерпретатора певач прелази само уз помоћ широког образовања. Зато сам се одлучила за докторске студије и изабрала тему „Развој опере на Балкану”. Истражујем зашто се средњоевропске земље форсирају у европској култури, иако статистички гледано 75 одсто певача долази са Балкана. Наше подручје је, иначе, пребогато вокалним талентима и сам Вагнер је инсистирао да његове опере певају жене са Балкана или Скандинавије. То су неке природне предиспозиције и где год да одемо ми ћемо бити у предности. Можда је овде проблем у непотизму па људи не долазе до изражаја – каже Оља Дакић.

– Живим у иностранству, али обилазим цео Балкан у потрази за материјалом. Као младом певачу важно ми је да осетим велико западно тржиште, које само у Немачкој броји 68 оперских кућа, и  неколико десетина академија. Све је децентрализовано и приступачно. Студенти у факултетском кафићу могу да сретну Зубина Мехту или неку другу звезду – каже млада солисткиња.

О разним начинима на које се на тако великом тржишту добијају улоге, наша саговорница каже:

– Улоге се више не чекају. Много је брже време, морате ићи на аудиције, као глумци и манекенке, и то је један стални процес. Међутим, и у том послу има много дилетаната који одлучују. У једној великој оперској кући су ме ангажовали за неку мању улогу, а човек који ме је примио био је економиста. У другој је то био архитекта. Ето, ми вежбамо толико сати дневно, а о нашој судбини одлучују људи који нису у бранши…

Оља зато има неколико агената. Једна екипа јој организују концерте, док друга тражи аудиције и, како у шали каже, „продаје је” и бави се „трговином људима”.

– Треба издржати аудиције и бити вреднован на свака два дана, чак два пута дневно. Ми се не бавимо спортом него уметношћу, па ми зато није важно да будем боља од некога јер је то релативно.

Сем преко агената, има и других начина. Прича како је отишла код Валерија Георгијева, шефа диригента Маринског театра, кад је гостовао у Берлину, и желела да он чује њено певање.

– У класичним круговима Георгијев важи за неприступачну „диву” коју чекају са чајем кад излази са сцене. Дошла сам  испред његове собе и затекла читаву свиту која је желела да се сретне са њим: екипу финског фестивала, јапанску принцезу, директора шведског радија …

Рекао ми је да дођем у паузи да ме чује. Препоручио је да ме чује Мирела Френи и позвао да нешто радим за Марински театар. Људи за које говоре да су неугодни, у ствари су професионални и нормални. А младима само треба храбрости да им приђу и све је могуће. Ја сам доказ.

На вечиту тему „таленат или рад”, Оља каже следеће:

– Све време школовања говорили су нам да је таленат „ништа”, а да је рад све. Држим да је супротно. Кад имате таленат, радите на њему зато што таленат значи да нешто радите лако. Ја врло лоше скачем удаљ и вероватно бих морала много да радим да бих постигла неки осредњи резултат. Зато мислим да је таленат „све” и услов без којег се не може. Тезу да „сви можемо све” смислили су медиокритети да би себи олакшали. Јесам за демократију и правичну расподелу, али у уметности нема демократије. Неко може, а неко не може.

М. Сретеновић

------------------------------------------------------------

Позориште је као хорор филм

У немачким оперским кућама примат држе модерне поставке. У њима је све постало слично и дегутантно, представе обилују насиљем, силовањима, крв пршти на све стране, и свака се може назвати „Гужва у Бронксу”. На сцени је увек неко го, и питам се зашто све што је модерно мора бити и брутално. Естетика ружног је превагнула и позориште се претворило у хорор филм. Постала је напорна и та стална борба са редитељима које молите да будете обучени на сцени. Поред тога, има и генијалних представа, али оне чине два одсто. Уопште, њихове представе су увек солидне, али никад не одузимају дах.