Belgijski reditelj Jan Lauers i trupa Nidkompani otvoriće ovogodišnji 44. Bitef koji će trajati od 15. do 25. septembra. Scenski rukopis ovog lucidnog i maštovitog umetnika beogradska publika imaće priliku da vidi u dva navrata: prve i treće festivalske večeri. Rediteljska poetika Jana Lauersa odlikuje se originalnim idejama, snažnim emocijama i zanimljivim scenskim izrazima. Upravo to su bili razlozi što je selektorski tandem Jovan Ćirilov i Anja Suša u selekciju 44. Bitefa uvrstio dve predstave Jana Lauersa i pomenute trupe Nidkompani iz Brisela. Jan Lauers dao je juče specijalno za naš list intervju u kome govori o svojim predstavama koje će biti izvedene na Bitefu, umetnosti, pozorištu...

Predstava „Izabelina soba” otvoriće ovogodišnji Bitef, a biće prikazano i ostvarenje „Kuća jelena”, odnosno treći deo Vaše trilogije. Kako se osećate uoči ovog teatarskog okupljanja?

Imali smo dug razgovor sa direktorom festivala oko izbora predstave koja treba da otvori Bitef, i divno je što je izbor pao na komad „Izabelina soba”, jer se do sada nismo predstavili publici u Beogradu, a posebno jer reč je o predstavi koja je vrlo otvorena i optimistična. Sa druge strane, „Kuća jelena” je mračnija, i govori o ratu na Balkanu, i na Kosovu. To su dve potpuno različite predstave koje će festivalu, nadam se, pružiti raznolikost. Počastvovan sam što ću otvoriti Bitef. Posebno me intrigira politička situacija u Srbiji, i u regionu. Znatiželjan sam kako će ljudi reagovati.

Ovogodišnji Bitef će propitivati vezu između umetnosti, društva i politike. Kako se Vaši komadi uklapaju u ove okvire?
Obe predstave koje ćemo izvesti u Beogradu vrlo su politične. Inače, mislim da umetnost uvek ima dijalektičke veze sa društvom, zapravo, to je stvar komunikacije u društvu. I politika je, verovatno, pitanje komunikacije.

„Izabelina soba” već je vrlo popularna u svetu, čak je postala i kultna?
Tačno je da je već postala kultna. Napisao sam je 2002. godine, a prvi put je izvedena 2004. Zatim smo imali svetsku turneju, mnogo ljudi do sada je videlo „Izabelinu sobu”, i uvek je odlično prihvaćena. Nidkompani smatra posebnim darom svako izvođenje ovog komada. Nikada nismo umorni, jer je u pitanju retko otvorena i divna predstava za sve koji u njoj učestvuju. Istina je da visoko stoji na zvaničnim svetskim pozorišnim festivalima.

Scena iz predstave „Izabelina soba”

Predstave „Izabelina soba” i „Kuća jelena” su, kao što smo naveli, delovi trilogije. Šta možete da nam kažete o njenom nastanku?

Da, igramo prvi i treći deo trilogije. Drugi deo ne igramo, i ne znam zašto. Ova trilogija govori o gubicima u ljudskim životima. Kada majka izgubi dete, u ratu ili u saobraćajnoj nesreći, taj gubitak je neprirodan. Intenzivna žalost je snažno prisutna. Trilogija, dakle, govori o različitim nivoima gubitaka i žalosti. Prvi deo odnosi se na prošlost, drugi deo pripada budućnosti, a treći deo je sadašnjost. Beogradu ćemo prikazati prošlost i sadašnjost, ne i budućnost. Veza između pomenuta tri dela govori o odnosu prema gubitku i žalosti, i ta glavna tema je optimistična i poručuje nam da uvek treba ići dalje, da ljudi treba da žive sa nadom, uprkos svemu, i ma šta da se desi, iz toga treba izvući neku dobru stranu. Moramo da idemo dalje i da se trudimo da budemo bolji ljudi. Iako je treći deo mračan, jer govori o ratu, pristup ovoj temi je vrlo energičan, ali i osećajan. Sve delove trilogije igraju isti izvođači. U njihovom nastupu ima dosta emocije i plesa, tako da i predstave deluju kao mjuzikli. Različiti nivoi i vidovi energije ispunjavaju sva tri dela ove trilogije. Ima puno toga da se vidi i mnogo čega o čemu treba da se promisli.

Naslovi predstava su upečatljivi. Zbog čega ste komad nazvali „Kuća jelena”?
Reč je o kući izbeglica u planinama, u zemlji koja je u ratu. Jelen je ujedno i simbol nade, i kada vidite jelena u šumi, to znači da još uvek ima nade. Međutim, ono što se dešava u kući jelena jeste da ljudi ubijaju jelena, da bi preživeli. To je glavna tema ove predstave.

U „Kući jelena” dominantno je i osećanje nemoći u odnosu na tokove istorije?
Mislim da umetnost nema mnogo uticaja na istoriju, pre bih rekao da je umetnost kao kiseonik za društvo, pomaže da se bolje diše. Umetnost je neophodna za dobru komunikaciju u društvu, koja nekako ulepšava život. To nas razlikuje od životinja. Umetnost je, dakle, vrlo važna i njena misija je u tome da pokažemo lepotu, i u isto vreme ne želimo da to bude na jeftin način. Naša trupa ne pravi suviše laku umetnost, ali pružamo ruku publici, kako bi mogla da je sledi. Drugačije glumimo i drugačije koristimo energiju na sceni.

Mislite li da će ljudi sa ovih prostora, koji su osetili rat, moći da prožive katarzu gledajući ove komade?
To je velika tema, ali nisam siguran. Igrali smo i u Sarajevu, kao i u Njujorku, odmah posle 11. septembra. Reakcije ljudi na situacije sa puno boli bile su dobre, osećali su se prijatno posle predstava. Negde će verovatno biti i konflikata u ljudima, ali vrlo ih je teško predvideti i govoriti o tome, jer sve je tako individualno.
Borka G. Trebješanin