Белгијски редитељ Јан Лауерс и трупа Нидкомпани отвориће овогодишњи 44. Битеф који ће трајати од 15. до 25. септембра. Сценски рукопис овог луцидног и маштовитог уметника београдска публика имаће прилику да види у два наврата: прве и треће фестивалске вечери. Редитељска поетика Јана Лауерса одликује се оригиналним идејама, снажним емоцијама и занимљивим сценским изразима. Управо то су били разлози што је селекторски тандем Јован Ћирилов и Ања Суша у селекцију 44. Битефа уврстио две представе Јана Лауерса и поменуте трупе Нидкомпани из Брисела. Јан Лауерс дао је јуче специјално за наш лист интервју у коме говори о својим представама које ће бити изведене на Битефу, уметности, позоришту...

Представа „Изабелина соба” отвориће овогодишњи Битеф, а биће приказано и остварење „Кућа јелена”, односно трећи део Ваше трилогије. Како се осећате уочи овог театарског окупљања?

Имали смо дуг разговор са директором фестивала око избора представе која треба да отвори Битеф, и дивно је што је избор пао на комад „Изабелина соба”, јер се до сада нисмо представили публици у Београду, а посебно јер реч је о представи која је врло отворена и оптимистична. Са друге стране, „Кућа јелена” је мрачнија, и говори о рату на Балкану, и на Косову. То су две потпуно различите представе које ће фестивалу, надам се, пружити разноликост. Почаствован сам што ћу отворити Битеф. Посебно ме интригира политичка ситуација у Србији, и у региону. Знатижељан сам како ће људи реаговати.

Овогодишњи Битеф ће пропитивати везу између уметности, друштва и политике. Како се Ваши комади уклапају у ове оквире?
Обе представе које ћемо извести у Београду врло су политичне. Иначе, мислим да уметност увек има дијалектичке везе са друштвом, заправо, то је ствар комуникације у друштву. И политика је, вероватно, питање комуникације.

„Изабелина соба” већ је врло популарна у свету, чак је постала и култна?
Тачно је да је већ постала култна. Написао сам је 2002. године, а први пут је изведена 2004. Затим смо имали светску турнеју, много људи до сада је видело „Изабелину собу”, и увек је одлично прихваћена. Нидкомпани сматра посебним даром свако извођење овог комада. Никада нисмо уморни, јер је у питању ретко отворена и дивна представа за све који у њој учествују. Истина је да високо стоји на званичним светским позоришним фестивалима.

Сцена из представе „Изабелина соба”

Представе „Изабелина соба” и „Кућа јелена” су, као што смо навели, делови трилогије. Шта можете да нам кажете о њеном настанку?

Да, играмо први и трећи део трилогије. Други део не играмо, и не знам зашто. Ова трилогија говори о губицима у људским животима. Када мајка изгуби дете, у рату или у саобраћајној несрећи, тај губитак је неприродан. Интензивна жалост је снажно присутна. Трилогија, дакле, говори о различитим нивоима губитака и жалости. Први део односи се на прошлост, други део припада будућности, а трећи део је садашњост. Београду ћемо приказати прошлост и садашњост, не и будућност. Веза између поменута три дела говори о односу према губитку и жалости, и та главна тема је оптимистична и поручује нам да увек треба ићи даље, да људи треба да живе са надом, упркос свему, и ма шта да се деси, из тога треба извући неку добру страну. Морамо да идемо даље и да се трудимо да будемо бољи људи. Иако је трећи део мрачан, јер говори о рату, приступ овој теми је врло енергичан, али и осећајан. Све делове трилогије играју исти извођачи. У њиховом наступу има доста емоције и плеса, тако да и представе делују као мјузикли. Различити нивои и видови енергије испуњавају сва три дела ове трилогије. Има пуно тога да се види и много чега о чему треба да се промисли.

Наслови представа су упечатљиви. Због чега сте комад назвали „Кућа јелена”?
Реч је о кући избеглица у планинама, у земљи која је у рату. Јелен је уједно и симбол наде, и када видите јелена у шуми, то значи да још увек има наде. Међутим, оно што се дешава у кући јелена јесте да људи убијају јелена, да би преживели. То је главна тема ове представе.

У „Кући јелена” доминантно је и осећање немоћи у односу на токове историје?
Мислим да уметност нема много утицаја на историју, пре бих рекао да је уметност као кисеоник за друштво, помаже да се боље дише. Уметност је неопходна за добру комуникацију у друштву, која некако улепшава живот. То нас разликује од животиња. Уметност је, дакле, врло важна и њена мисија је у томе да покажемо лепоту, и у исто време не желимо да то буде на јефтин начин. Наша трупа не прави сувише лаку уметност, али пружамо руку публици, како би могла да је следи. Другачије глумимо и другачије користимо енергију на сцени.

Мислите ли да ће људи са ових простора, који су осетили рат, моћи да проживе катарзу гледајући ове комаде?
То је велика тема, али нисам сигуран. Играли смо и у Сарајеву, као и у Њујорку, одмах после 11. септембра. Реакције људи на ситуације са пуно боли биле су добре, осећали су се пријатно после представа. Негде ће вероватно бити и конфликата у људима, али врло их је тешко предвидети и говорити о томе, јер све је тако индивидуално.
Борка Г. Требјешанин