Од нашег специјалног извештача
Беч– Једна од најлепших овогодишњих изложби полако се приближава финалу. Ретроспектива познатог америчког уметника блиског поп-арту Алекса Каца „Графике”, која броји 150 радова – ситоштампе, линореза, литографија и акватинте, биће отворена још само до 12. септембра. После тога ће се сви експонати, заједно са остатком од 350 поклоњених радова, слити у ризницу садашњег домаћина – галерије „Албертина”.

Када је прошле јесени у јавност процурила информација да је Кац читаву колекцију својих графика поклонио „Албертини”, почела су да се јављају многобројна питања, пре свега основно: Због чега? Почело се са нагађањима која су по маштовитости превазилазила теорије о летећим тањирима. Разбијајући најсмелије од њих – „дете јеврејских емиграната из сентименталних побуда поклања богатство галерији испред које се налази споменик жртвама нацистичког режима”, Алекс Кац је скромно признао да мисли како уметност треба да припада јавности, а не богатим појединцима. Уз то је додао: „’МОМА’ је пре извесног времена откупила доста мојих графика, а ’Витни’, у коме сам имао ретроспективу, у последњих 20 година није показао никакво интересовање за моје радове. Њима ни у лудилу не бих ништа поклонио”. Решење ребуса је можда још једноставније: „Албертина” је због финансијског шкрипца зависна од донација овакве врсте.

„Посвећујем овај каталог штампарима са којима сам сарађивао”, написао је Кац у предговору за изложбени каталог, у коме именује сваког од 17 стручњака специјализованих за штампу акватинте, линореза, суве игле, дрвореза, бакрореза и литографија. Иако је несумњив аутор свих својих уметничких дела, сада већ осамдесеттрогодишњи уметник рођен у Бруклину отворено одаје признање људима који „склапају пазл” и активно учествују у процесу настајања графика.

Своје експерименте са графиком Кац започиње тек половином шездесетих, у моменту када је већ етаблиран као сликар. Данас тврди како сликарством никада не би постигао ефекат какав му је пошао за руком са линорезима, који су му омогућили да одржи дистанцу према сижеима. Главна особина његових радова је „површност”, скоро ледена безизражајност која је, на пример, очигледна у портретима њујоршког боемског живота. Кац се никада не удубљује у „смисао”, не поставља питања и не очекује одговоре, и једноставним формама приказује своју непосредну околину и људе онако како их види. Његов фокус се управља на лице у тоталу, на парове, на море и на пејзаж. Углавном велики формати реализовани плошно одликују се јасним контурама, објективном репродукцијом стварности, прецизном техником, минималном употребом сенки и екстремном редукцијом.

Многи од портрета подсећају на рекламне плакате и Кац не показује антипатију према таквим поређењима, напротив: „Уметност има везе са модом. И овде је ситуација јасна – или сте популарни, или сте демоде”, изјавио је на конференцији за штампу пред вернисаж. Међу изложеним портретима најчешће се појављује лице Ејде дел Моро, са којом је у срећном браку од 1958, са разним модним детаљима: превеликим наочарима за сунце, капом за купање, шеширима... На питање зашто се његова супруга тако често појављује у његовим графикама, живахно подиже поглед и каже: „Зато што нема бољег модела од ње. Она је фасцинантна жена”. У краткој изјави за „Политику” Кац је такође рекао да су га највише инспирисали сликари Анри Матис, када су у питању контурне линије и композиција, Пол Сезан по форми и колориту и сликари покрета Наби – Пјер Бонар, Едуар Вијар и Феликс Вајотон. Управо ти елементи покупљени од сликара импресионизма увелико га разликују од уметника поп-арта. Кацов свет боја и јасних линија, као и изум катаута (1978), носе јасан ауторски печат који их одваја од осталих графичара.

Марина Бауер