На Филозофском факултету у Београду недавно је завршена двонедељна радионица „Јеврејска уметност и традиција” коју су организовали наши и европски стручњаци, Јеврејски историјски музеј у Београду и Одељење за историју уметности Филозофског факултета. Радионица је, између осталог, резултат ентузијазма Мирјам Рајнер, професора модерне и јеврејске уметности на Универзитету Бар Илан у Израелу. Мирјам Рајнер у разговору за „Политику” преноси своје утиске после прве радионице ове врсте у оквиру академског програма код нас.

– Јеврејска традиција и култура саставни су део како српске тако и шире, европске хришћанске културе. Упркос томе, нису довољно познате и изучаване изван јеврејских заједница, а та чињеница је често доводила, и још увек доводи, до неразумевања и предрасуда, па чак и антисемитизма. Јеврејске студије, тренутно, нису део редовних студија у Београду, док у већим светским универзитетским центрима такав или сличан одсек постоји у оквиру одељења за семитске језике, хебрејски, јудаистику или сефардске студије – каже Мирјам Рајнер.

Као бивши студент београдског Филозофског факултета и истраживач јеврејске уметности, професорка Рајнер је предложила колегама са одељења за Историју уметности да заједничким снагама организују радионицу која би, на интердисциплинаран начин, представила јеврејску традицију. Акценат радионице стављен је на теме везане за простор бивше Југославије, како би се код студената побудила радозналост и жеља да се можда и убудуће баве истраживањем сличних садржаја, или да их користе као компаративни материјал, не би ли се упознали са ширим јеврејским културним наслеђем.

Стручна интересовања Мирјам Рајнер обухватају области: синагогалне уметности на тлу бивше Југославије, уметност Јевреја Русије 19. и 20. века, дело раног Марка Шагала… Посебну пажњу посвећује истраживањима која се односе на уметност стварану под утицајем холокауста, с посебним освртом на дела уметника јеврејског порекла некада активних на тлу бивше Југославије. Дела подразумевају цртеже и слике рађене у тешким условима, у скровиштима, гетима, концентрационим логорима, збеговима.

– Ови радови дуго су сматрани за историјска документа или визуелна сведочанства, а тек однедавно приступа им се као уметничким делима. Најчешће је реч о портретима који на најдиректнији начин говоре о жељи уметника и портретисаног да овековече свој лик и сачувају га у случају смрти за наредна поколења. Стил који уметници у време холокауста користе најчешће је експресионистички, јер наглашеном изражајношћу комуницира првенствено са емоцијама и захтева идентификацију са ликом, сценом и ситуацијом – каже Мирјам Рајнер и додаје да је, посебно, заинтересована да радове јеврејских уметника стави у контекст читавог њиховог уметничког дела ствараног пре, у току и, у случају оних који су преживели, после Другог светског рата.

– Такав приступ омогућава како боље разумевање радова рађених у току самог периода страдања, тако и дубље схватање значења холокауста за живот јеврејских заједница и појединаца. Међу уметницима које сам истраживала, посебно се истичу имена сефардских уметника из Сарајева и Београда – Данијела Кабиља, Данијела Озме, Боре Баруха, Моше Пијаде и Рајка Левија. Њихови предратни радови говоре о дијалогу између различитих средина и култура у којима су живели, о дијалогу између јеврејског идентитета и жеље за интеграцијом у околину. Ратни радови, пак, реагују на ситуације у којима су се нашли – од затвора, заробљеништва и логора до партизана. Радови које сам истраживала, како са територија бивше Југославије тако и других земаља Европе, налазе се у музејима холокауста, историјским музејима а често и у приватном власништву породица уметника – каже Мирјам Рајнер.
Поменута тема нашој саговорници нуди материјал и за наставак истраживања. Нарочито је, објашњава, занимају радови рађени у гетима и логорима где су постојале организоване уметничке радионице (Терезијенштат, Јасеновац), па чак и музеј (Аушвиц), које су основали нацисти и присташе њиховог поретка.

– Такви радови често су рађени по наредби, значи били су тзв. „официјелни” радови (цртежи, уља и скулптуре), стварани за потребе управе гета или логора. Но, истовремено, користећи приступ уметничком материјалу, затвореници-уметници су стварали и тзв. „неофицијелне” радове који често описују право стање ствари или изражавају унутарњи свет, емоције, сећања и наде, те тако омогућују уметнику (а и осталим заточеницима-посматрачима те уметности), везу са хуманошћу – каже професорка Рајнер.

Према њеним речима, међу овим уметницима најпознатија је група чешких Јевреја из Терезијенштата, која је успела да прокријумчари цртеже који описују право стање у гету – многобројност, глад, смрт, транспорте у концентрационе логоре. Жеља је била да се преко тих радова чланови интернационалног Црвеног крста упознају са истином, како би се супротставили настојању нациста да представе гето као идилични градић у којем Јевреји живе удобно и заштићено.

– Ови цртежи имају и изузетну уметничку вредност јер често користе метафору, екпресионистички израз, па чак и надреализам. Но, настојања ових уметника била су откривена, и цела група је била затворена, мучена и коначно послата у Аушвиц. Ипак, пре хапшења они су успели да сакрију своје радове испод дасака пода и у зидове барака у којима су живели. Лео Хас, једини од уметника који је преживео логор, вратио се по ослобођењу у Терезијенштат и нашао сакривене цртеже. Они се данас налазе како у музеју у самом Терезијенштату, тако и у Јеврејском музеју у Прагу, у Јад Вашему, у Израелу и другде. Указујући на један тежак историјски период, они уједно указују и на снагу стваралаштва и победу духа.