Упознала сам аутентичне Србе

Америчка књижевница Шери Џонс, код нас најпре позната по контроверзним романима „Драгуљ Медине” и „Мач Медине” долази у Србију да представи свој нови роман „Четири сестре, четири краљице” (превод Јелисавете Живановић) код свог београдског издавача „Беобука”. Шери Џонс гостује у Новом Саду, 25. маја, у књижари „Младинске књиге” у ТЦ Меркатор, 26. маја је у Београду у ТЦ Ушће и књижари „Вулкан”, а у Крагујевцу је у недељу 27. у књижари „Младинске књиге”, у ТЦ Плаза (сви догађаји почињу у 18 часова). Сећамо се да је „Драгуљ Медине” имао премијеру у лето 2008. управо у Србији, пошто је у Америци „Рендом хаус” обуставио њено штампање, а све због писма професора историје Дениса Спелберга о томе да ће ова прича и сцена у којој пророк Мухамед „конзумира брак” са супругом-девојчицом, изазвати нереде међу муслиманском популацијом. Реаговала је Исламска заједница у Србији, али књига је две недеље после повлачења ипак враћена у продају, одлуком „Беобука”. У разговору са Шери Џонс сазнајемо да наставља да пише, већ је потписала уговор са „Сајмоном и Шустером” за нови роман о париским средњовековним љубавницима Елоизи и Абелару.

Ваша последња књига „Четири сестре, четири краљице” историјски је роман смештен у средњи век, али тематски потпуно различит у односу на „Драгуљ Медине”?

Пишем о женама током историје којима се дивим, женама са којима бих волела да се спријатељим, невезано за одређено време или тренутак. За мене добра фикција значи добру причу и ликове, околина је случајни избор. Изазови са којима се жене суочавају у патријархалним друштвима, нехуманост човека према другом човеку, људска похлепа, жудња за влашћу, таштина, чежња за љубављу и повезаношћу са другима, овакве теме појављују се током историје. Ове четири изузетне сестре открила сам у књизи Ненси Голдстоун. Њихове приче биле су тако убедљиве, свака сестра била је јединствена и фасцинантна личност.

Која од сестара-краљица Вам је најдража?

Тешко је то рећи. У свакој је нешто примамљиво: страст, смех, горопадна интелигенција Маргарите, најстарије, која је постала краљица Француске. Одважност, оданост породици, и љубав према литератури и моди код Елеоноре; лепота и дечја наивност слатке Санче, амбиција опасан смисао за хумор, и беспоговорна тежња ка истини код Беатрисе. Беатриса ме је засмејавала током писања књиге и дивила сам се њеној храбрости. Можда ми је због тога она најдража.

Када сте писали „Драгуљ Медине” да ли сте могли да претпоставите да „Рендом хаус” неће хтети да објави књигу?

Никада нисам могла да замислим да ће бити одлучено да се моја књига не штампа. „Рендом хаус” је платио издавачка права 100.000 долара за „Драгуљ Медине” и „Мач Медине”, гарантујући за њихов књижевни квалитет. Када ме је уредница позвала питала ме је да ли очекујем да ће издање бити контроверзно, рекла сам да очекујем контроверзе, али не и опасност. И да није било професорове глупе изјаве новинару да је књига порнографска, ниједна од ружних ствари која је затим уследила не би се десила. И даље мислим да ми „Рендом хаус” дугује извињење, као и део муслиманског света.

Да ли сте тада почели више да мислите о цензури?

Увек сам била осетљива на то питање. Као тинејџерка прочитала сам Орвелову „1984” и постала болно свесна зала тоталитаризма. Горе је од смрти када не можете да кажете шта вам је у мислима и срцу. Али ја нисам била у затвору због својих књига, нико мене није цензурисао. То је „Рендом хаус” учинио сам себи, као што је муфтија цензурисао читаоце у Србији како не би читали моје књиге. Дивим се храбрости ваших медија, мом издавачу „Беобуку”, уреднику Александру Јасићу који је наставио да штампа моје књиге, као и народу Србије – свима који су се супротставили притиску. Било је важно да те књиге угледају светлост дана како би порекле све гласине, пројектоване страхове и мржњу, и зато сам пронашла другог издавача у Америци.

Колико сте уопште упознати са околностима у српском друштву?

Не знам много, али чула сам да је то конзервативна култура у којој се жене боре за аутономију и независност, посебно у руралним крајевима. Срби које сам упознала врло су аутентични, не праве се да им се свиђате, али ако вас заволе, постају отворени и срдачни. Чула сам и за сукобе хришћана и муслимана у неким деловима Србије током последњих ратова, и надам се да су моје књиге „Драгуљ Медине” и „Мач Медине” умањиле тензије показујући људско лице ислама. За разлику од популарног схватања у многим земљама Блиског истока и Африке, жене су уживале готово потпуну једнакост са мушкарцима у исламској уми, за време живота пророка Мухамеда. Он је био не само толерантан у односу на хришћанство и јудаизам, већ је и пригрлио ове религије и назвао њихове следбенике „људима Књиге”. Нажалост, како то обично бива у религији, после смрти оснивача и визионара – Мухамеда, обични смртници правили су промене које му се свакако не би допале.

Много говорите о женским правима, али, да ли жене данас губе на женствености ако су пословне, или су мање способне ако имају породице?

Године 1970. Мерилин Френч написала је роман „Женска соба” који је много утицао на мене. Ту је рекла да су жене налик лососу који плива узводно. Још увек смо то. У САД жене сада имају могућности више него икада пре, али мизогинија и даље опстаје. И даље су мање плаћене од мушкараца, и то за исте послове. Још увек нисмо имали женског председника. Медији од жене стварају сексуални објекат, ми то прихватамо и постајемо објекти мушке жеље. Ипак, у генерацији моје осамнаестогодишње кћерке примећујем озбиљне промене. Она и њене пријатељице су независне, самопоуздане, јаке, и уливају ми наду у будућност жене. Многима од њих није ни страна идеја да немају децу.

Мајчинство, да ли је и у томе будућност?

Зашто да не? Жене су одувек радиле и подизале децу у исто време. У сјајној књизи Поли Јанг-Изендрат „Жене и пожуда: Иза жеље да се буде жељен” истражује узнемирујућу историју материнства. Она је открила да су све до 1950. жене унајмљивале дадиље за своју децу, ако су могле да их плате, или су радиле и остављале своју децу на бригу рођацима и суседима. Жене „из стаклене баште” које, као што је радила и моја мајка, остају код куће уз децу досађујући се до суза, скорашњи су феномен у Америци. Тај притисак на жене започео је по завршетку Другог светског рата, када су се мушкарци вратили на послове које су до тада обављале жене. Ипак, нашој деци мајка није потребна сваког тренутка, а самозадовољна мајка је и боља за своје потомке.

Марина Вулићевић