Специјално за „Политику”
Бајројт – У оквиру Фестивала Вагнерове музике, који је овде недавно завршен, изведена је Вагнерова опера „Парсифал”.

 Опера „Парсифал” је тестаментно дело Рихарда Вагнера, завршено само годину дана пре смрти. Његова Девета симфонија, „Лабудова песма”, његова „Божанствена комедија”, у коме су се слила сва животна и уметничка искуства, у коме су и боли, и лутања, и обмане, управо као у његовој вили „Ванфрид” – коначно нашле мир. „Парсифал” је Пјера Булеза (који је и дириговао у Бајројту) асоцирао не на оперу него на сценску пасију, а флуидна Увертира – нашу Исидору Секулић (која је такође посетила бајројтски фестивал) на ткање од тананих димова тамјана. И управо од првих тактова узвишене Увертире већ започиње кроз расточене аликвотне тонове Ас-дура својеврсна узнесеност од седишта у фестивалској дворани, миљама далеко од стварности. Вагнер ју је замислио као својеврсну фантазију са три теме, где су у почетној испреплетена три кључна лајтмотива: вечере, ране и копље, у другој је достојанствени мотив Грала, а у трећој – мотив верности. Такође – замислио је да се она изводи и концертно те је записао две увертире – у првој се завршни тактови претапају у прву сцену музичке драме, а у другој се заокружују у самосталну целину. Ја увек слушам Увертиру „Парсифала” затворених очију, како би левитација била потпуна.

Зашто онда ићи у Бајројт, кад се могу у кутку собе слушати најбоља извођења? Зато што је Бајројт јединствени град на свету, сав посвећен Вагнеру, са улицама, апотекама, купалиштима које носе називе ликова из његових опера, са Вагнеровим ликом на шољама, мајицама, магнетима за фрижидере, поштанским маркама, са Фестшпилхаузом који је, заправо, сабирна тачка уметничке генијалности. Престижно је учествовати у његовим операма на овом месту, али и уопште доћи до улазница, јер, редовно, на хиљаде обожавалаца из целог света бивају одбијени. „Парсифал” се једино у Бајројту изводио до 1913, али и данас, нигде се не чује и не види као овде, са хоровима који „звоне” патњом, са оркестром који постиже максимум изражајности у свакој деоници, у коме су осамостаљени чак и контрабаси, који (у Увертири) свирају у шеснаестинама уз штимовање жица са Е на Цис. Грегоријански грађено певање у „Чарима Великог петка” нигде није тако исконски чисто и архаично а и бескрајно болно и страдалничко. Женски хор (иза сцене) даје овом призору христовско-амфортасових мука извесну мекоћу и нежност, а опет не умањује нимало светост тренутка.

Два врхунска мага која су то постигла су Еберхард Фридрих, диригент и директор Хора и италијански диригент Данијеле Гати, који је, као и његови славни земљаци и претходници који су стајали за овим истим пултом – Тосканини и Синополи – истински прожет Вагнеровим делом.

Ја бих (да могу) као и Вагнер тражила да (енглески) Парсифал (Кристофер Вентрис) буде још „чистији” (не у певачком смислу, ту је као и сви у Бајројту беспрекоран) него у идеји о чистоти јер фал пар си на арапском значи тако чист, тако једноставан; тражила бих (опет као и Вагнер) виткију, вишу, плављу и заводљивију Кундри (Американка Сузан Меклин), тражила бих поново да могу да подмладим феноменалног Бернда Вајкла за Амфортаса, уместо бледуњавог у патњи Детлефа Рота... Пожелела бих сцену без кукастих крстова, крила, пушака, порођаја, када, кича – Стефана Херхајма, кога је „Оперски свет” прогласио за „редитеља године” и 2007. и 2009, желела бих ефемернији свет Вернера Херцога за етеричне Вагнерове звуке... Али бих, кад зажмурим, увек пожелела да се нађем у светилишту Вагнерове музике, у бајројтском Фестшпилхаузу, где се ипак остварује комплетна имагинација и магија његовог оперског света.

Гордана Крајачић