Pre dva jutra u Berlinu, tiho se u 76. godini ugasio život Ronalda Rona Holoveja, čuvenog berlinskog Amerikanca, filmskog istoričara i kritičara, najvećeg promotora jugoslovenskog i srpskog filma, svakako jednog od najvećih poznavalaca sovjetske i istočnoevropske kinematografije. Pre svega –  dobrog čoveka.

Poslednjih sedam godina kancer je izjedao njegovo telo, a Ron je to podnosio hrabro, na nogama i u stalnom pokretu, trpeći teške bolove sa onim njegovim čuvenim, toplim i širokim osmehom.

Na tlu Evrope stvorio se svojevremeno „niotkuda”, kako je u šali često govorio – iz Piorije u državi Ilinois, i kao student na proputovanju učestvovao čak i u jugoslovenskim radnim akcijama. Krajem 60-ih godina, kao dvogodišnji stipendista Rokfelerovog centra, u Parizu je završavao doktorsku disertaciju na temu „Religijske dimenzije filma, sa posebnim osvrtom na filmove Karla Teodora Drejera, Ingmara Bergmana i Robera Bresona”, koju je odbranio na Univerzitetu u Hamburgu. Tada je iz Amerike stigla i ponuda časopisa „Variety” da bude njihov dopisnik za nemački i istočnoevropski film, sklopljen je i brak sa nemačkom glumicom Doroteom Moric i tako trajno bačeno sidro u srce Berlina, odakle je stalno putovao po svetu boraveći često i na festivalima u Puli i beogradskom Festu.

Ron Holovej je umeo satima da priča o Dušanu Makavejevu, Živojinu Pavloviću, Želimiru Žilniku. Nije krio simpatije prema Šijanu, Kusturici, Paskaljeviću o kome je napisao čak dve knjige. Bio je veliki prijatelj Sergeja Paradžanova i Elema Klimova, učestvovao je u nastancima njihovih filmova, a i sam je režirao četiri dugometražna dokumentarca.

Više decenija ime Rona Holoveja vezivano je i za Berlinski festival u čijem je selekcionom komitetu bio zadužen za sovjetski i ruski film, ali i sve ono što se dešavalo i na prostorima tadašnje Jugoslavije. Znalo se, kada Ron preporuči kakav film, taj će sigurno ugledati svetla Berlina. Takav je njegov autoritet bio.

Pamte se i njegovi analitični tekstovi i kritike objavljivane i u časopisima „Hollywood  Reporter”,  „Moving Pictures”,  stručnim magazinima i časopisima i njegovih šest knjiga na temu filma i istorije pokretnih slika. Oformio je i banku podataka o rediteljima iz bivših sovjetskih republika, osnovao i izdavao časopis  „KINO German film”, dobio je čitav niz značajnih međunarodnih nagrada i priznanja, ali nikada nije propuštao priliku da svuda u svetu skreće pažnju na domete istočnoevropskih reditelja i nije prestajao da se bori za njihovo mesto u istoriji filma.

Pre dve godine u Berlinu,  Vim Venders i Folker Šlendorfna nogama,  u stavu mirno, dočekali su Rona i zajedno sa Diterom Koslikom uručili mu  „Zlatnu kameru” za životno delo i doprinose popularizaciji nemačkog filma. Na ovogodišnjem beogradskom Festu, na poziv Slobodana Šijana i Miloša Paramentića, bio je moderator okruglog stola  „Rediteljke jugoistočne Evrope”. Nažalost, Ron nije dočekao da prisustvuje promociji knjige koja počinje njegovim tekstom, a koju Fest objavljuje na ovu temu. Mnoge je u svetu, Srbiji i Beogradu, duboko uzbudila vest o njegovoj smrti. Rona Holoveja je bilo lako voleti. Počivaj u miru prijatelju.