Пре два јутра у Берлину, тихо се у 76. години угасио живот Роналда Рона Холовеја, чувеног берлинског Американца, филмског историчара и критичара, највећег промотора југословенског и српског филма, свакако једног од највећих познавалаца совјетске и источноевропске кинематографије. Пре свега –  доброг човека.

Последњих седам година канцер је изједао његово тело, а Рон је то подносио храбро, на ногама и у сталном покрету, трпећи тешке болове са оним његовим чувеним, топлим и широким осмехом.

На тлу Европе створио се својевремено „ниоткуда”, како је у шали често говорио – из Пиорије у држави Илиноис, и као студент на пропутовању учествовао чак и у југословенским радним акцијама. Крајем 60-их година, као двогодишњи стипендиста Рокфелеровог центра, у Паризу је завршавао докторску дисертацију на тему „Религијске димензије филма, са посебним освртом на филмове Карла Теодора Дрејера, Ингмара Бергмана и Робера Бресона”, коју је одбранио на Универзитету у Хамбургу. Тада је из Америке стигла и понуда часописа „Variety” да буде њихов дописник за немачки и источноевропски филм, склопљен је и брак са немачком глумицом Доротеом Мориц и тако трајно бачено сидро у срце Берлина, одакле је стално путовао по свету боравећи често и на фестивалима у Пули и београдском Фесту.

Рон Холовеј је умео сатима да прича о Душану Макавејеву, Живојину Павловићу, Желимиру Жилнику. Није крио симпатије према Шијану, Кустурици, Паскаљевићу о коме је написао чак две књиге. Био је велики пријатељ Сергеја Параџанова и Елема Климова, учествовао је у настанцима њихових филмова, а и сам је режирао четири дугометражна документарца.

Више деценија име Рона Холовеја везивано је и за Берлински фестивал у чијем је селекционом комитету био задужен за совјетски и руски филм, али и све оно што се дешавало и на просторима тадашње Југославије. Знало се, када Рон препоручи какав филм, тај ће сигурно угледати светла Берлина. Такав је његов ауторитет био.

Памте се и његови аналитични текстови и критике објављиване и у часописима „Hollywood  Reporter”,  „Moving Pictures”,  стручним магазинима и часописима и његових шест књига на тему филма и историје покретних слика. Оформио је и банку података о редитељима из бивших совјетских република, основао и издавао часопис  „КИНО German филм”, добио је читав низ значајних међународних награда и признања, али никада није пропуштао прилику да свуда у свету скреће пажњу на домете источноевропских редитеља и није престајао да се бори за њихово место у историји филма.

Пре две године у Берлину,  Вим Вендерс и Фолкер Шлендорфна ногама,  у ставу мирно, дочекали су Рона и заједно са Дитером Косликом уручили му  „Златну камеру” за животно дело и доприносе популаризацији немачког филма. На овогодишњем београдском Фесту, на позив Слободана Шијана и Милоша Параментића, био је модератор округлог стола  „Редитељке југоисточне Европе”. Нажалост, Рон није дочекао да присуствује промоцији књиге која почиње његовим текстом, а коју Фест објављује на ову тему. Многе је у свету, Србији и Београду, дубоко узбудила вест о његовој смрти. Рона Холовеја је било лако волети. Почивај у миру пријатељу.