Ja­smi­na Ne­ško­vić (1958), do­bi­la je na­gra­du „Ra­do­je Ta­tić” za naj­bo­lji pre­vod sa špan­skog i por­tu­gal­skog je­zi­ka, za pre­vod knji­ge „Spo­me­nik ki­se­o­ni­ku” (de­set bra­zil­skih pe­sni­ka), ko­ju je ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća „Pa­i­de­ia” iz Be­o­gra­da. Za­vr­ši­la je stu­di­je svet­ske knji­žev­no­sti u Be­o­gra­du, pre­vo­di­la je sa ita­li­jan­skog, a po­sled­njih go­di­na pre­vo­di sa por­tu­gal­skog. Do­bit­nik je na­gra­de „Mi­loš N. Đu­rić” za pre­vod zbir­ke pe­sa­ma Fer­nan­da Pe­soe „Po­zna­ti stra­nac” i BIGZ-ove na­gra­de za pre­vod ro­ma­na Žor­ža Ama­da „Ve­li­ka za­se­da”.

Na­slov knji­zi da­li ste po pe­smi Vas­ka Po­pe „Spo­me­nik ki­se­o­ni­ku”, ko­ja je na­pi­sa­na u Bra­zi­li­ji 1987. go­di­ne. Sta­vlja­te znak jed­na­ko­sti iz­me­đu po­e­zi­je i ki­se­o­ni­ka?

Na­slov knji­ge „po­zaj­mi­la sam” od Vas­ka Po­pe, a nje­go­vu pe­smu, na­sta­lu pri­li­kom nje­go­ve pr­ve i je­di­ne po­se­te Bra­zi­lu, na­ve­la sam na po­čet­ku, kao mo­to i po­sve­tu toj „ši­ro­ko­gru­doj ze­mlji”, iz či­jeg je sr­ca, po re­či­ma na­šeg ve­li­kog pe­sni­ka, „iz­ni­klo ze­le­no­o­ko dr­vo ži­vo­ta”, dr­vo ko­je „di­še i ta­ko hra­ni jed­nu ma­lo­krv­nu zve­zdu”. I ma­da će to mo­žda ne­ki­ma zvu­ča­ti uto­pi­stič­ki na­iv­no ili ro­man­ti­čar­ski sta­ro­mod­no, ta sna­žna Po­pi­na me­ta­fo­ra o ki­se­o­ni­ku, ko­ji je ne­vi­dljiv, a sve­pri­su­tan, i na­su­šno po­tre­ban sva­kom ži­vom stvo­re­nju na ovoj ane­mič­noj pla­ne­ti, na ko­joj op­sta­je­mo, upr­kos sve­mu, aso­ci­ra­la me je na po­e­zi­ju, ko­ja ta­ko­đe op­sta­je, iz­van pro­sto­ra i vre­me­na, kao je­dan uni­ver­zal­ni je­zik, ra­zu­mljiv lju­di­ma na svim me­ri­di­ja­ni­ma.

Reč je o pe­sni­ci­ma raz­li­či­tih ge­ne­ra­ci­ja, obra­zo­va­nja, po­e­tič­kih opre­de­lje­nja. Šta im je za­jed­nič­ko, šta ih spa­ja?

Bra­zil, ta ogrom­na mno­go­ljud­na ze­mlja, pre­pu­na kon­tra­sta, gde se me­ša­ju ra­se i na­ci­je, re­li­gi­je i obi­ča­ji, stva­ra­ju­ći jed­nu no­vu, „me­le­sku” i sin­kre­tič­ku kul­tu­ru, du­gu­je svo­je je­din­stvo, pre sve­ga, por­tu­gal­skom je­zi­ku. Po toj ana­lo­gi­ji, za­jed­nič­ki ime­ni­telj ko­ji po­ve­zu­je ovih de­set raz­li­či­tih pe­sni­ka, mo­žda bi, naj­pre, bio nji­hov is­tan­čan sluh za me­lo­dij­ske i rit­mič­ke vred­no­sti ma­ter­njeg je­zi­ka.

O bra­zil­skoj knji­žev­no­sti go­vo­ri se tek od XIX ve­ka. Ve­li­ku ulo­gu u nje­nom ot­kri­va­nju od­i­gra­li su ro­man­ti­ča­ri?

Stva­ra­nje sa­mo­stal­ne i sa­mo­svoj­ne bra­zil­ske knji­žev­no­sti te­klo je upo­re­do sa sti­ca­njem po­li­tič­ke ne­za­vi­sno­sti ze­mlje, a ro­man­ti­ča­ri su naj­vi­še do­pri­ne­li kul­tur­noj afir­ma­ci­ji bra­zil­ske na­ci­je, na­sto­je­ći da ocr­ta­ju onu oso­be­nu bo­ju ko­že i du­ha, ko­ja Bra­zil­ce raz­li­ku­je od svih dru­gih na­ro­da sve­ta.

Pre­lom­ni tre­nu­tak je 1922. go­di­na ka­da su mla­di pe­sni­ci, u Sao Pa­u­lu, or­ga­ni­zo­va­li „Ne­de­lju mo­der­ne umet­no­sti”. Šta se ta­da do­go­di­lo?

Osla­nja­ju­ći se na ro­man­ti­čar­sko na­sle­đe, mo­der­ni­sti iz Sao Pa­u­la, obe­le­ža­va­ju­ći sto­go­di­šnji­cu pro­gla­še­nja po­li­tič­ke ne­za­vi­sno­sti Bra­zi­la, pro­kla­mo­va­li su ne­za­vi­snost bra­zil­ske knji­žev­no­sti od svih uti­ca­ja i obra­za­ca ko­je su sto­le­ći­ma uvo­zi­li iz Evro­pe. I kao što su se ro­man­ti­ča­ri za­la­ga­li za uki­da­nje rop­stva, mo­der­ni­sti su se bo­ri­li, i iz­bo­ri­li, pro­tiv svih vi­do­va du­hov­nog ko­lo­ni­ja­li­zma.

Taj umet­nič­ki po­kret, po svo­jim zah­te­vi­ma, sli­čan je na­šim ze­ni­ti­sti­ma?

Svi ta­ko­zva­ni avan­gard­ni knji­žev­ni po­kre­ti na­sta­li su iz slič­nih po­bu­da i sa slič­nim na­me­ra­ma, ali, za raz­li­ku od na­ših ze­ni­ti­sta, či­je je za­la­ga­nje za „bal­ka­ni­za­ci­ju Evro­pe” osta­lo bez ši­rih od­je­ka, bra­zil­ski mo­der­ni­sti su ostva­ri­li svoj pro­gram „bra­zi­li­za­ci­je” na­ci­o­nal­ne knji­žev­no­sti, ko­ja je tre­ba­lo na­rod­nim je­zi­kom da pro­go­vo­ri o bra­zil­skoj stvar­no­sti i pod­stak­ne pro­cvat svih knji­žev­nih žan­ro­va u li­te­ra­tu­ri svo­je ze­mlje.

Naj­zna­čaj­ni­ja bra­zil­ska pe­sni­ki­nja je Se­si­li­ja Mej­re­les. Šta ka­rak­te­ri­še nje­nu po­e­zi­ju?

Pr­vo me­sto u ovom an­to­lo­gij­skom iz­bo­ru iz bra­zil­ske po­e­zi­je XX ve­ka za­u­zi­ma Se­si­li­ja Mej­re­les (1901–1964), a ono joj pri­pa­da, ne sa­mo po da­tu­mu ro­đe­nja, već pre sve­ga po oso­be­nom i ne­po­no­vlji­vom pe­snič­kom ru­ko­pi­su ko­ji je ne­mo­gu­će opo­na­ša­ti i ko­ji joj je obez­be­dio atri­but naj­ve­će bra­zil­ske pe­sni­ki­nje svih vre­me­na. In­tro­spek­ci­ja, jed­na go­to­vo mo­na­ška du­hov­na di­sci­pli­na, ve­žba­nje di­sa­nja u bez­va­zdu­šnom pro­sto­ru sa­mo­će, te­žnja ka ap­so­lut­nom, a u teh­nič­kom smi­slu sa­vr­še­no vla­da­nje naj­ra­zli­či­ti­jim iz­ra­zi­ma, ka­ko slo­bod­nim sti­hom ta­ko i ro­man­som, i naj­tra­di­ci­o­nal­ni­jom, po mno­gi­ma naj­te­žom, pe­snič­kom for­mom kao što je so­net, ne­ke su od osnov­nih od­li­ka nje­ne po­e­zi­je, flu­id­ne i pro­zir­ne kao su­za jed­nog pro­či­šće­nog bo­la.

Naj­o­ri­gi­nal­ni­ji pe­snik je Mu­ri­lo Men­des. Či­me se iz­dvo­jio od osta­lih?

Za raz­li­ku od ve­ći­ne pe­sni­ka iz ove an­to­lo­gi­je, či­ja je po­e­zi­ja ko­mu­ni­ka­tiv­na, flu­id­na i tran­spa­rent­na, Mu­ri­lo Men­des, vo­đen po­ma­lo bi­zar­nom ima­gi­na­ci­jom i iz­o­štre­nim smi­slom za hu­mor, ve­što spa­ja pro­zni i lir­ski dis­kurs, ko­lo­kvi­jal­ni go­vor i vi­so­ko­par­nu uče­nost, ja­sno­ću i her­me­tič­nost. Kao va­tre­ni po­bor­nik ka­to­li­čan­stva, ba­vio se pre­te­žno re­li­gi­o­znim te­ma­ma, ali je imao oso­be­ne po­gle­de na ne­ka od naj­bit­ni­jih pi­ta­nja hri­šćan­stva, pa je nje­go­ve sim­bo­le, sli­ke i aso­ci­ja­ci­je po­ne­kad te­ško raz­u­me­ti i tu­ma­či­ti.

Naj­po­zna­ti­ji i naj­pre­vo­đe­ni­ji bi­li su, me­đu­tim, Kar­los Dru­mond de An­dra­de i Vi­ni­si­jus de Mo­ra­is?

Raz­lo­zi nji­ho­ve me­đu­na­rod­ne sla­ve pot­pu­no su raz­li­či­ti. Dru­mond de An­dra­de pi­še o sit­nim i pro­la­znim stva­ri­ma ljud­ske sva­ko­dne­vi­ce ko­ja je svu­da ista, ali se ba­vi i ve­li­kim i ve­či­tim me­ta­fi­zič­kim pi­ta­nji­ma, ko­ja su od­vaj­ka­da za­o­ku­plja­la fi­lo­zo­fe i umet­ni­ke ši­rom sve­ta. Vi­ni­si­jus de Mo­ra­is naj­vi­še je po­znat po svo­jim lju­bav­nim pe­sma­ma ko­je se če­sto iz­vo­de uz mu­zi­ku u rit­mu sam­be i bo­sa no­ve, a nje­go­va po­e­zi­ja, ras­ka­la­šna i ne­žna, a kat­kad i na­mer­no fri­vol­na, ra­zu­mlji­va je i bli­ska naj­ši­rim slo­je­vi­ma či­ta­lač­ke pu­bli­ke.

Žo­ze Sa­ra­ma­go je sma­trao da je naj­ve­ći pe­snik por­tu­gal­skog je­zi­ka Žo­ao Ka­bral de Me­lo Ne­to. Šta ga je op­či­ni­lo kod ovog pe­sni­ka?

Po za­ko­nu srod­no­sti, Sa­ra­ma­go je kod ovog, dve go­di­ne sta­ri­jeg bra­zil­skog pe­sni­ka, s ko­jim ga je ve­zi­va­lo i du­go­go­di­šnje in­tim­no pri­ja­telj­stvo, naj­vi­še ce­nio lu­cid­nost i pro­nic­lji­vost, di­ve­ći se nje­go­voj du­bo­koj ve­dri­ni „ka­kvu mo­že ima­ti sa­mo ne­ko ko je us­peo da pre­ko svih ži­vot­nih ja­da i bo­li us­po­sta­vi mir sa sa­mim so­bom”.

O če­mu pe­va­ju pe­sni­ci naj­mla­đe ge­ne­ra­ci­je?

Mla­di bra­zil­ski pe­sni­ci, kao i nji­ho­vi vr­šnja­ci u mno­gim dru­gim ze­mlja­ma, če­sto su za­o­ku­plje­ni sa­mom pri­ro­dom pe­snič­kog či­na i is­pi­ti­va­njem „no­si­vo­sti” je­zič­kog iz­ra­za. Ali, ne­ka pot­pu­ni­ji od­go­vor na ovo pi­ta­nje sa­če­ka sle­de­ću an­to­lo­gi­ju ko­ju već po­la­ko pri­pre­mam, i ko­ju će otvo­ri­ti po­e­zi­ja Mar­ka Lu­ke­zi­ja (1963), pe­sni­ka ko­ji je ne­dav­no bio gost na­šeg gra­da.

Zo­ran Ra­di­sa­vlje­vić