Академик Динко Давидов (1930), наш познати историчар уметности, добар познавалац српског сликарства и графике XVII – XIX века, директор Галерије САНУ, аутор је монографије „Срби и Јерусалим”, коју је објавила Политика АД. Ова монографија, на око четири стотине страна великог формата, са више од две стотине илустрација, обухвата велики временски распон: од Светог Саве, преко Срба хаџија, краља Милана Обреновића, па све до песника Јована Дучића. Обрађени су сви важни догађаји који објашњавају односе Срба са Јерусалимом. Ликовном лепотом књиге бавио се Добрило Николић.

Хроника почиње од првог поклоничког путовања архиепископа Саве I с почетка XIII века, о коме су у религиозно-књижевном усхићењу писали славни хагиографи Доментијан и Теодосије, и траје све до песника Јована Дучића, који је тридесетих година XX века, у путописној, поетској прози „Градови и химере” описао свој боравак у Јерусалиму. Српска поклоничка хроника дуга је, дакле, осам векова.

Сакупљајући грађу и изворнике, Динко Давидов је утврдио да су стварни и духовни додири Срба са Јерусалимом били трајни. Осам векова грађен је и одржаван култ Јерусалима у српском народу. А кад је реч о јерусалимском култу, тада се то не може једноставно образложити. Повод за поклоничко путовање, или прихватање зрачења Јерусалима, Срби су вазда осећали као насушну потребу. То је било завештање архиепископа Саве – Светог Саве.

О Светом граду објављено је много књига различите тематике: религиозне, историјске, путописне, публицистичке, а најпознатији су водичи по светским местима. У тим књигама, објашњава Давидов, не помињу се Срби у Јерусалиму или се то чини тек узгред, понекад не у доброј намери. Због тога је, из националних побуда, настала књига баш овог наслова. Још једну чињеницу треба задржати у историјском памћењу. После крсташких похода, ниједна европска династија у средњем веку није имала тако чврсте везе са Јерусалимом као владарски дом Немањића. Па и касније, у турско доба, хрлили су српски монаси и световни људи у Јерусалим, прихвативши назив хаџија – хаџи, који им је остао као саставни део имена, односно презимена.

На крају монографије је објављено, што је посебна драгоценост, репринт издање књиге Христофора Жефаровића „Описаније Јерусалима”, које је објављено у Бечу 1748/49. године.

З. Р.