Када је Alma Lucero Vargas Corana, студенткиња из Мексика освојила прву награду за скулптуру на Међународној изложби „Уметност у минијатури”, ове јесени у Мајданпеку, најсрећнији је био њен професор Урош Ушћебрка. Била је то прилика да наш педагог и уметник, заједно са лауреаткињом, али и директорком Државног универзитета источног дела Мексика, у држави Веракруз, допутује у Мајданпек, а потом се сусретне и са колегама београдског и новосадског универзитета и договори будућу сарадњу. Када је пре дванаест година београдски вајар Урош Ушћебрка заједно са супругом и колегиницом Миленом Милошевић отпутовао у Мексико, мислио је да ће се тамо задржати шест месеци , колико је трајала његова стипендија. А онда су се указале бројне прилике и добри услови за рад овог уметничког пара. Урош је у Мексику завршио архитектонску рестаурацију са високим просеком, постао професор на Универзитету у Веракрузу. Око хиљаду скулптура, од разних материјала, са његовим потписом, изложене су у јавним просторима Мексика или су постале део приватних колекција. Упркос свему, чежња за Србијом и Београдом допринела је да Урош почне да ствара осим скулптура и мостове сарадње између земље у којој се родио и оне где живи.

–У Београду сам дипломирао вајарство на Факултету примењених уметности у класи Мирољуба Стаменковића, а имао сам среће да у мојој близини буде и професор Милун Видић. Иако су ми у Мексику широм отворили врата, дали ми посао на Универзитету и добро ме и даље чувају, трудио сам се да будем у контакту са Србијом и успевао сам да доведем у Београд Мексиканце и покажем им да смо ми и добра и лепа земља – каже Урош Ушћебрка у разговору за „Политику”.

Потом додаје како је прошлогодишње учешће мексичких студената на интернационалном конкурсу „Уметност у минијатури”, који је Мајданпек, тачније организација „Мајдан арт” расписала, било скромно. А ове године је у конкуренцији било око 400 радова уметника из 24 земље, а од тога је 60 дела припадало мексичким студентима.

– Моје учешће у свему што се дешавало у Мајданпеку је било у својству педагога, ове године је 17 мексичких студената конкурисало са шездесетак радова, а у Србију је допутовала само Алма да прими награду за скулптуру и да се прикључи радионици за дизајнирање накита.

Урош Ушћебрка, који је у Београд дошао као шеф одсека за вајарство Факултета ликовних уметности на Универзитету Веракруза, заједно са директорком државног универзитета источног дела Мексика у држави Веракруз, појашњава да је ова институција величине као београдски и новосадски универзитет заједно. Она има око 80.000 студената и распоређена је у пет великих градова са огромном инфраструктуром.

– Универзитет у Новом Саду је чак најавио сарадњу са мексичким универзитетом који ће финансирати посету новосадских колега. Та лепа веза надам се неће никад бити прекинута. Захвалан сам Мексику јер могућности да тамо човек ствара јесу велике. Они имају посебну љубав, поверење и везу са Европом и европска култура их привлачи.

У јавним просторима се налази 30 мојих скулптура, а уопштено говорећи урадио сам их око хиљаду, мањег формата расутих по целом Мексику. Сваке године одржим једну самосталну изложбу која се обично распрода. Не желим да се обогатим, већ хоћу само да радим.

Урош и Милена убудуће планирају да путују што више и да чешће долазе у Србију.

– Све је у вери. Верујем да људи који су вредни могу увек добро да прођу. Шетам по свету већ 20 година. Нигде није перфектно, али није све ни у парама, има нечега и у љубави. Лепо живим у Мексику, али не желим жив да се покидами да се све сведена трку за новцем, каже Урош Ушћебрка.