У „Писмима о естетском образовању човека” (1794) Фридрих Шилер пише: „Јер, да кажем шта мислим једном засвагда, човек се игра само када је у пуном значењу речи човек, а у потпуности је човек само онда када се игра.” Од те мисли пошле су и Душица Дражић, Уна Поповић, Ана Митус и Јоана Стембалска приликом долажења до концепта изложбе „За мале и велике”, која до 4. децембра траје у Салону Музеја савремене уметности у Београду, а бави се игром као централном категоријом и њеним потенцијалним читањима.

Поставка, претходно представљена у ВБА галерији у Вроцлаву, чије ауторство потписују поменуте четири даме, а која окупља двадесетак уметника из Србије, Грчке, Украјине, Словачке и Пољске, вишезначно води посматрача на пут кроз свет игре почев од дечјег и невиног преко контекстуализације са местом дешавања до анализе културног, политичког, интригантног, тајног.   

– Нас четири упознале смо се на једној изложби управо у Вроцлаву. Сензибилитети су се сложили, почеле смо да разрађујемо идеју којом смо се Душица и ја бавиле већ неко време и спонтано је дошло до сарадње. Играле смо се разматрајући игру. Управо зато публици овај феномен представљамо мултидимензионално – у више медија. Инсталацијама, видео-радовима, фотографијама – каже Уна Поповић.

Марко Црнобрња скулптурама „Деца са пушком” алудира на време, као неухватљиву категорију за вајара који жели да буде добар отац. Исто тако, узорно очинство неухватљива је категорија за вајара који жели да укроти време. Ведран Перков представља се најлонском макетом свемирског брода „Војаџер” из популарне ТВ серије „Звездане стазе”, која виси обешена са плафона галерије. На макети свемирског брода видљиви су шавови спајања појединих делова који пуштају ваздух, па је рад критика привида моћи и напретка, површности запаковане и презентоване као натпросечни резултат. Јоана Рајковска, опет, своје дело темељи на историји масонерије у Вроцлаву. Неонска лампа на зиду галерије дизајнирана је по масонским симболима са једне од зграда у којима се ложа налазила у деветнаестом веку, а Рајковска се игра напетошћу између светлости и мрака, нејасног и разумљивог почетка.

Утопијски моменат Шилеровог представљања игре као једног од нагонских, главних носилаца човековог живота, којим он остварује личну слободу, био је, види се, почетак. Све је, затим, прерасло је у анализу културе као система правила, хијерархија, понашања, доношења одлука, манипулације и стицања знања, у којем се играње може сматрати делатношћу која уводи промене у сам тај систем и делује унутар њега. Нека врста друштвене критике?

– Играње може да утиче на средину и да је мења. Може да преиспита друштвене вредносне системе. Међутим, једном када се одреде правила, оно што је пуко играње претвара се често у игру. У играма мотиви постају нејасни, па победити и надмудрити, уз манипулацију, неретко засењује игру. Човек се као одрастао можда и највише игра. Стално је у прикривању и скривању, одговара Уна Поповић.

Игра, затим, може бити и саставни део психологије, терапије, део креативног процеса.

– Играње се повезује са културом слободног времена, које се често одваја од онога што је продуктивно и одбацује као нешто што је приватно и будаласто. Друштвено искуство нас приморава да критички посматрамо ту раздвојеност и да схватимо играње као надахњујуће искуство у коме делујемо независно од сваке друштвене контроле и појединачног или групног циља – додаје Душица Дражић.  

М. Димитријевић