Meni

Kultura

INTERVJU: NIKOLA VUJČIĆ, književnik

Zaboravljeni Grigor Vitez

U hrvatskoj književnosti je opstao, preživeo je čak i čistku u nastavnim planovima i bibliotekama

Nikola Vujčić

Povodom stogodišnjice rođenja Grigora Viteza (1911–1966), Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta” iz Zagreba objavilo je izabrana dela ovog velikog hrvatskog i srpskog pisca, u dva toma, na gotovo osam stotina strana. U prvom tomu „Povjerenje životu”, nalaze se pesme za odrasle i decu i proza za decu, a u drugom „Oči traže svjetlost” su književnost za odrasle, poetički tekstovi, prevodi s ruskog i pisma. Knjigu je priredio Nikola Vujčić.

Grigor Vitez, bio je pesnik našeg detinjstva, nije bilo čitanke bez njegovih pesama. Da li vam se čini da je danas malo zaboravljen?

Nažalost, književni rad Grigora Viteza kod nas je zaboravljen, on se sveo na poneku pesmu u čitankama. Pesnik, koga su generacije đaka napamet učile i tako osvajale prostore književnosti, ovde je potisnut u korist nekih drugih autora, a u Hrvatskoj je, u čitankama od prvog do četvrtog razreda, sveden na samo tri pesme. Stogodišnjica Vitezovog rođenja bila je prilika da se njegovo stvaralaštvo, bar na trenutak, nađe u fokusu kulturne javnosti, da se potvrdi visoko mesto koje ovaj klasik poezije za decu zauzima. Kod nas, sem skupa na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, o njegovom stvaralaštvu za decu nije bilo nigde ni slova. U Hrvatskoj, pored sličnog simpozijuma i nekoliko prigodnih manifestacija, godišnjicu je obeležilo i Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta” štampanjem Vitezovih izabranih dela.

Iako je pisao pesme i prozu za odrasle, ostao je upamćen po stvaralaštvu za decu. Kakvo mesto on zauzima danas u hrvatskoj i srpskoj književnosti?

Vitez se prevashodno ostvario u stvaralaštvu za decu. Pisao je i priče za decu, ali sve je ostalo u senci zaista jedinstvenog poetskog sveta. On je, uz Duška Radovića, začetnik naše moderne pesme namenjene deci i svakako najuticajniji pesnik za decu. Već knjigom pesama „Prepelica”, koju je 1956. godine objavio SKD „Prosvjeta” iz Zagreba, Vitez je uveo novi izraz i teme. U kasnijim knjigama taj svoj osobeni pesnički izraz je usavršio, izgradivši novu poetiku pesme u čijem centru je svet deteta i igra jezika, koje svoje ishodište ima u narodnoj poeziji. U hrvatskoj književnosti je opstao, preživeo je čak i čistku u nastavnim planovima i bibliotekama, u kojoj su devedesetih godina svi srpski pisci i njihove knjige postali nepoželjni. Opstala je i nagrada koja nosi njegovo ime, a koja se od 1967. godine dodeljuje za najbolju knjigu za decu. I kod nas se Vitezu nedovoljno poklanja pažnja. Mislim da nam nedostaje izbor koji bi mladim, tek stasalim čitaocima predstavio jedno od najživopisnijih i najlirskijih svetova koje poezija za decu na našem jeziku ima.

Po čemu se njegovo stvaralaštvo razlikuje od stvaralaštva za decu pisaca njegove generacije i današnjih pesnika?

Već prvim knjigama Vitez se izdvojio iz preovlađujuće poezije svojih prethodnika i savremenika prepune banalnosti i didaktičke dosade. Njegova pesma nastaje iz dubine radoznalog malog bića koje tek spoznaje svet, u igri jezika i mašte, čuđenju i radovanju. Vitez je taj čarobni svet detinjstva uhvatio u najlepšim trenucima trajanja, u neponovljivosti njegovih slika i doživljaja. Poput Duška Radovića čija je sintagma „poštovana deco” odredila put modernoj pesmi za decu, Vitezove pesme u kojima jezik šumi, grgolji i guguće – predstavljaju jedinstvenu poetsku imaginaciju. 

Na njegovo stvaralaštvo značajno je uticala naša narodna književnost. To se, naročito, oseća u pesmama za decu?

Uticaj narodne književnosti na njegovu poeziju je najznačajniji mada je sam pesnik navodio da su mu podsticajni bili i sopstveno detinjstvo, priroda i doživljene slike iz zavičaja kao i rad sa decom u školi. Njegov pesnički svet je rezultat različitih uticaja, a interakcija sa narodnom poezijom pokazala se najplodotvornijom. Vitez iz narodne poezije preuzima gotove forme – zagonetke, brzalice, razbrajalice, pitalice, rugalice. Na njihovoj podlozi on rekreira svet onako kako ga dete shvata i doživljava.

Manje je poznato da je bio i odličan prevodilac s ruskog?

U izbor sam uvrstio i prevode sa ruskog, jer je prevođenje bilo značajan deo Vitezovog književnog delovanja. Objavljivao je i prevode sa drugih jezika, ali je to bilo prevođenje uz pomoć drugih, dok je sa ruskog preveo niz značajnih i za prevođenje zahtevnih pesnika – Bagrickog, Ljermontova, Bloka, Majakovskog, Jesenjina, Pasternaka. Po nekim jezičkim rešenjima njegovi prepevi deluju zaista impresivno.

S Pasternakom se čak i dopisivao?

Objavljeno je pet Pasternakovih pisama iz 1956. i 1959. godine koja su sačuvana. Nažalost nisu sačuvana Vitezova pisma Pasternaku što bi zaokružilo ovu zanimljivu prepisku. Pasternakova pisma su topla, odnose se na Vitezove prevode njegovih pesama, a u jednom ga moli da mu pošalje neko kratko, sažeto delo o „Srbiji i susednim regijama (Crna Gora, Bosna)” koje bi mu pomoglo u radu na jednoj poemi.

----------------------------------------------

Promena prezimena

I po ocu, i po majci – bio je Srbin. Rođen je u Kosovcu, kod Okučana (Hrvatska). Nekada su se prezivali Alavanja. Kako je došlo do promene prezimena?

Grigor (Grigorije) Vitez je rođen u Kosovcu koje je, kako je sam zapisao, tada bilo malo selo sa pedesetak kuća, ali sa mnogo nacionalnosti. Osim Srba, u njemu su živeli Hrvati, Česi, Slovaci, Poljaci… Ta je mešavina nastala kad je u Slavoniji stvorena Vojna krajina. O svom poreklu i prezimenu detaljno je pisao u knjizi Ahmeta Hromadžića „Dječji pisci o sebi” (1969). Evo šta kaže o nastanku svog prezimena: „Moji preci s majčine strane, Milosavljevići, došli su u Slavoniju, kako se pretpostavlja, najverovatnije negde iz Bosne, iako nije isključeno ni to da su se doselili za velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem. Preci sa očeve strane došli su negde iz severne Dalmacije, iz Ravnih Kotara ili Bukovice i imali su prezime Alavanja. I danas još imamo rođake s tim prezimenom u okolini Daruvara. Jedan od Alavanja, koji je došao u Okučane, dakle u graničarski kraj, imao je počasni naslov vitez, i to je kasnije uzeto kao prezime”.

Zoran Radisavljević
objavljeno: 09.03.2012.

Poslednji komentari

драган Јанковић | 09/03/2012 21:05

Учитељски факултет има изврсне кадрове из књижевности за децу и из књижевности. То су доктори наука Универзитета у Београду, сарадници Филолошког факултета и Института за књижевност. Скуп о Витезу Учитељски факултет је организовао заједно са Катедром за српску књижевност Филолошког факултета. За друге кадрове Учитељског не знам, али за књижевност су у врху.

Radmila Vuckovic | 09/03/2012 21:27

Vrlo sam se obradovala procitati u Politici intervju Nikole Vujcica o
Grigoru Vitezu. Grigor Vitez nije zaboravljen, bar sto se tice nas
Slavonaca/Krajisnika. Postoje zbornici Srba u Hrvatskoj i web-sites
gde se Drago mi je da je 'Prosvjeta' obelezila godisnjicu tog znacajnog pisca Srba u Hrvatskoj.
Nesto licno: Grigor Vitez je bio moj ucitelj u osnovnoj skoli u Vocinu. Mislim da je to bilo njegovo prvo uciteljsko mesto a ja sam kod njega pocela prvi rared osnovne skole. Bio je prijatelj porodice. Tu su Srbi doziveli prve strahote u NDH. Malo selo Kometnik kod Vocina je imao ucitelja Emila Kaogica koji je stradao sa svojim djacima. Mnogo istorije je ispisano u tim mestima zapadne Slavonije odakle i jedna strana moje porodice potice.
Sto on kaze o poreklu svoje porodice bi se odnosilo za mnoge nas.
Svaki podatak je dragocen o poreklu nasih porodica.
Grigora Viteza se secam vrlo zivo i dan danas i ponosna sam sto sam bila njegov djak. Hvala na secanju na toga srpskog pisca.

šaljivdžija RS | 13/03/2012 19:08

...
Guske sijenom hrani,
Snijegom soli ovce.
A nasadi kvočku
Da mu leže novce.
Kad kroz žito ide
On sjeda u čun.
Sasvim na svoj način
Živi Antutun
Nezaboravno. I ona: Kad bi drveće hodalo. Kad sam pričao mlađoj (18 god.) gledala me je belo. Ko je taj Grigorije? E, sad srećom, ovim "internatom", može da pročita sve ono što su ovi "novi, umni i napredni" ukinuli ili zabranili.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije