Већ неко време постоје планови и преговори о томе да Тео Спихалски, уметнички директор Театра „Просперо” из Монтреала и наш Драган Милинковић Фимон, универзитетски професор и редитељ, поставе на сцене Новог Сада и Београда текстове канадског драмског писца Данијела Даниса „Певање сокоћала” и „Дражење стеновитих паса” (превод Љиљане Матић). Ове драме коначно је објавила издавачка кућа „Нолит”, после вишегодишње паузе. Пољак рођењем, Тео Спихалски је 1967. постао члан Позоришне лабораторије Јержија Гротовског, и следећих четрнаест година био је његов сарадник. Спихалски је у Монтреалу режирао и „Професионалца” Душана Ковачевића.

Како видите досадашњу сарадњу између канадских и српских театара као и будућности ове сарадње?

Мада сам ја пре неколико година, уз подршку Канадског савета за уметности, провео неколико недеља студијског боравка у Србији, када ме је примио и тадашњисрпски министар за културу, све је остало на речима, па је досадашња остварена сарадња, искључиви производ личног ентузијазма. Наиме, након једног заједничког пројекта у Паризу, мој пријатељ Фимон и ја одлучили смо да некако приближимо наша позоришта. Тако је „Професионалац”,заправо, био први изабрани српски текст који сам ја у својству директора Театра „Просперо” у јануару 2005. режирао у Монтреалу. Затим је, исте јесени, Фимон предавао на овдашњем монтреалском драмском факултету, да би у октобру, у његовој режији, била изведена представа „Америка, други део”, Биљане Србљановић, коју сам видео у Атељеу 212. Фимонова представа је примљена са великим одобравањем у Монтреалу и о њој се дуго и доста писало.

Затим је наступила вишегодишњапауза, јер није било могућности да се објави иначе спремна књига превода драма Данијела Даниса. Надам да ће сада одговарајуће српске институције препознати значај успостављене сарадње и да ће се она наставити.

На који начин сте доживели комад „Професионалац”, Душана Ковачевића?

Наравно да сам у тексту одмах препознао и Пољску, земљу мог рођења и младости. „Професионалац” је заправо тужна комедија, која се на фасцинантан начин бави преласком једног тоталитарног режима ка другом, слободнијем. Драму сам први пут прочитао на пољском и од почетка ми је текст био веома близак, али сам са француском верзијом имао доста проблема. Ковачевићев језик је специфичан, речи делују брушено, са ехом и заразним хумором. То није лако ухватити и преточити у тако специфичан језик какав је француски, а да се не изгуби нешто од аутентичне ауторове језичке раскошности, али и прецизности. Затим је ваљало повести и завести иначе одличне глумце које сам имао на располагању. Знате, у питању је нешто што је њима страно као људско искуство, па све може зачас да склизне у илустрацију, или забаву са елементима карикатуре. Укрцао сам, дакле, моје глумце у времеплов којему на њихову срећу никада нису припадали. На крају сам био импресиониран шта смо постигли, јер су представу волели и критичари и публика, а и сами актери.

Какав ће бити Ваш приступ тексту Данијела Даниса, који би требало да режирате у новосадском „Театру младих”?

Волео бих да се та идеја оствари. „Театар младих” предводи Зоран Ђерић, лингвиста, полониста и велики зналац језика. Даниел Данис је модеран канадски и светски писац, творац театарског новоговора и нових позоришних тенденција. Драган МилинковићФимон, мој београдски колега и пријатељ је и Зоранов колега и пријатељ. При томе веома уважава Данисов рад и аутор је уводног текста за књигу преведених Данисових драма коју је управо објавио „Нолит”. Тако се, углавном, ствари догађају у позоришту. Фимон зна мој рад, Зоран зна своје глумце, а ја имам поверења у њихов избор. Сам писац је већ суштински одредио мој будући редитељски приступ „Певању сокоћала”.

Да ли се могу успоставити везе између театарских концепата Гротовског и Даниса?

Гротовски и Данис објективно не припадају истом театарском концепту. Заправо, први је већ поодавно само позоришна историја, а други је његова реалност, а верујем и будућност. Ритуално, посвећено и духовно чине саму суштину позоришта. Истраживачки дух обојице је заједнички многим другим посвећеницима позоришта. Нема одређеног концепта у театарском истраживању. Код Даниса је акценат на гласу, као битном делу комуникације. Гласови животиња, природе, људи. Њихова међусобна повезаност, испреплетеност и нова значења која тако настају. Данис се њима бави исконски, свеобухватно, дубински, стварајући посебне глосарије на крају својих текстова. То је начин својеврсног богаћења укупне језичке и духовне комуникације у свој њеној сложеној изворности и, рекао бих, непредвидивости.

Како је за Вас било, учити и радити са чувеним Гротовским?

Као лингвисту, који је специјализовао театрологију, мене су привукле необичне активности Театарске лабораторије Јиржија Гротовског. Прво само као предмет моје магистарске тезе, након чије одбране сам остао у Вроцлаву и придружио се раду Лабораторије. Ту сам остао четрнаест година и асистирао Гротовском у театарским истраживањима. Био сам и директор Интернационалног студија, да бих се на крају укључио у елаборацију пост-театарске фазе Института Гротовски, где сам остао све до 1980. За младог човека, то је свакако драгоцен али и помало дуг временски период, о коме су доста писали и говорили многи његови савременици, међу којима су Питер Брук, Еуђенио Барба и други. Гротовски је био нека врста театарског Маршала Меклуана; он је најчешће постављао питања, иницирао тезе, којима су се онда његови следбеници практично бавили. Па и онда када њега више није било ту.

Марина Вулићевић