Како смоћи снаге да се после емотивног пада настави даље, једна је од основних тема црнохуморне романтичне комедије „Жена са сломљеним носем” Срђана Кољевића, чија ће београдска премијера бити одржана вечерас у 20.30 сати у „Сава центру”. После редитељског дебија „Сиви камион црвене боје”, вишеструко награђивани сценариста Кољевић, по свом тексту режирао је други пут.
– Мене у редитељском приступу опредељује, у извесном смислу, музичко вођење филма, намера да композиција, ритам и темпо владају гледаочевим доживљајем, у коме је идеал режије оркестрација приче, тако да гледаоце директно увлачи у филм, као што на нас делује музика. Не малтретирам причу камером, не волим режију која скреће пажњу на себе. Хтео сам да понудим решења која, на први поглед, не привлаче пажњу, али су дубоко контекстуално промишљена унутар филма. У оваквој мозаичкој структури, целина филма је критеријум за доживљај, а не парче мозаика, као и вођење осећања које прожима целину. Зато сам срећан што је тај баланс и дискретни преплет наративних нити, у критикама у свету, препознат као квалитет – објашњава Кољевић своју редитељску концепцију за „Политику”.

Скоро сви јунаци Вашег филма су емотивно повређени, плаше се да се опет отворе како не би поново били повређени. Треба ли остати затворен или бити вечити оптимиста?
Полазиште филма биле су чињенице да се после одређених трауматичних емотивних искустава људи затворе према животу и покушавају да направе затворени емотивни свет. Занимало ме је разбијање тих затворености кроз низ случајних сусрета, јер да би се кренуло даље, морамо да се суочимо са тим и да савладамо интимне повреде, губитке, трауме. На пример, има доста избеглица које се затворе због одласка из своје средине, и у том отпору направе микрокосмос који је затворен за спољни свет. Али, такође, и сви ми који смо живели овде, прошли смо кроз разне личне интимне губитке и дубоко смо емотивно заглављени. Суштина је да се изађе из тога и да се живот покрене из почетка.

Тренутно смо, чини се, у таквој духовној заглављености да је тешко пронаћи начин и снагу да се настави даље?
И духовно и емотивно смо застали, чак смо у културној и духовној самоизолацији, изван нормалног система вредности. Не свиђа нам се оно кроз шта смо прошли, не свиђа нам се ни то у шта идемо. Излаз је у животном „ресетовању”, да схватимо шта нам је људски најдубље битно, а шта не, и зато се овај филм бави интимом ликова, а не спољним стварима, а то се, како видим, људи који гледају филм управо највише и тиче – тај интимни живот који је био скрајнут. Сусрет са другим бићем, љубав у најширем смислу речи, чак и нереализована или немогућа, може да буде отварач заборављене људскости.

Да ли је било страха да Вам популарни глумци са којима сте радили „отму филм”?
Не, јер како то обично бива, изузетни глумци су и изузетни људи, јер су у свом послу испуњени. Изазов овог филма био је задатак да више одличних глумаца оркестрирам. Пошто не играју сви у истим причама, требало је да буду део истог оркестра, да буду уштимовани, и у томе је била главна режијска ствар – како их уклопити када не знају шта они други раде, а да буду у истом изразу. Поготово, што је овај филмски израз на ивици, јер балансира између драмских и хуморних елемената. Аница Добра је невероватно прецизна глумица, Бранка Катић има енергију, Небојша Глоговац увек фантастично надогради нешто и када мислимо да смо видели све што може, он подари нешто ново и боље. Ту су и одлична Нада Шаргин, јединствена улога Јасне Жалице, па Вук Костић, Никола Ракочевић, практично глумачка репрезентација. Највећи комплимент су ми награде за главне глумце јер за мене је то најпоузданији знак да је филм успео, у оном суштинском смислу због којих филмове и гледамо, идентификујући се са стварношћу на платну.

Београд у Вашем филму није сив и тмуран, већ је леп, весео чак и по киши, за шта је заслужна фотографија Горана Воларевића. Такав Београд је контрапункт емотивном хаосу јунака?
Као што смо у „Сивом камиону црвене боје” смислили сукоб црвене и зелене боје, у „Жени са сломљеним носем” одлучили смо се за плаво-зелену цијан боју као доминантну. Уз кишу, снимили смо и атмосферу Београда тако да спаја приче у филму, јер метафора која наткриљује филм јесте слика Бранковог моста. Желели смо да Бранков мост спаја тај фотографски микрокосмос Београда који има своје разне слике. Београд је снимљен онако добро како заслужује, и дух Београда се слаже са духом филма.

Духом и музиком, филм одише добрим шездесетим и седамдесетим годинама, када се боље живело? Је ли то Ваша порука?
Музика у филму везана је, пре свега за другачије осећање света, за емоције које накнадно произлазе из ње, а то је ствар нашег накнадног доживљаја. Као што сам подижући јаркост боја у „Сивом камиону црвене боје” хтео да подсвесно манипулишем емоцијама, реферишући на техни-колор осећање света из филмова педесетих, тако сам емоцијом коју музика производи у „Жени са сломљеним носем” подсвесно утицао на одређени оптимизам. Музика је котрапункт слици, боји слику на другачији начин. Она је та коцкица која је потребна да та компликована структура додатно духовно и емотивно срасте у целину.
Иван Аранђеловић