Нелофер Пазира, канадска уметница, светску славу стекла је вишеструко награђиваним филмом „Кандахар”. Kао учесница светске ПЕН конференције, вечерас ће у КЦ Новог Сада  представити своју књигу „Кревет црвених цветова: У потрази за мојим Авганистаном” а сутра ће се у 20 часова у Културном центру Београда између осталих представити на књижевној вечери. Пазирина животна прича по свему је нетипична, баш као и њен уметнички опус. Рођена је и одрасла у Кабулу, а напустила га је с породицом 1989. године, након десетогодишње совјетске окупације и преселила се најпре у Пакистан, а након тога у Њу Брунсвик, у Канади. Од почетка свог уметничког рада, осим што се бави журнализмом, Пазира је и књижевница, глумица и редитељка, она охрабрује критичко размишљање, толеранцију и различитост, настојећи да прикаже сложеност људских искустава. Сматра да уметност треба да мења свет око нас, чинећи га бољим местом за живот, рад, развој и стваралаштво, а истовремено промовише хуманост.

У филму „Кандахар” Мохсена Макхмалбафа, Нафас, главна јунакиња коју тумачи Нелофер Пазира, репортерка је рођена у Авганистану која је са породицом успела да побегне у Канаду још док је била дете. Филм је заснован на личној причи Нелофер Пазире, а за улогу у том филму, Пазира је и добила награду за глуму у Монтреалу. Осим „Кандахара”, међу њеним филмовима су и „Повратак у Кандахар”, којeм је додељена награда „Доналдс Британ”, као и филмови „Велике Буде” и „Аудиција”.

С обзиром на то да сте глумица, редитељка, да снимате за телевизију (ваша нова телевизијска драма „Чин нечасти” говори о убиствима из части), да сте писац (ваша књига „Кревет црвених цветова: У потрази за мојим Авганистаном” добила је 2006. награду „Драини Тејлор”), сматрате ли да је 21. век и доба које омогућава широко поље креативности, доба нове ренесансе?

У мом случају, постоји јака кичма која се провлачи и повезује све моје професије које се могу чинити одвојенима. За мене је та кичма која суштински повезује мој рад– писање. Добар филм је базиран на јаком, добро написаном сценарију.Исто важи и у свету литературе и новинарства.Други фактор је знати како да добро испричате причу,умеће сторителингашто је заједничка нит у свим овим областима креативности.

Данас имамо мобилне телефоне, мејлове, безброј средстава која , наизглед, олакшавају комуникацију.Па ипак, не чини ли вам се да је данас човек изузетно усамљен, изолован у тој својој самоћи, као у романима и есејима Албера Камија?

Зато што постоји више технике или зато што је више буке која нас окружује, не значи, наравно, да смо аутоматски више повезани или да смо више у контакту. Повезују нас са другима наша осећања, емпатија, а не сплет жица и екран осетљив на наше додире. Моје уверење је да веће ослањање на технологију ствара препреке за прави људски контакт. Раније, када сам путовала, имала сам обичај да одем на шалтер, где је била особа која ми је штампала бординг карту на аеродрому и то је била могућност да разменимо неколико реченица. Сада на аеродромима сви идемо директно на аутомат где укуцамо потребне ствари на хладном, безличном екрану и бординг карта је аутоматски одштампана. То звучи некако усамљено,изоловано, зар не?

Шта савремени свет мисли данас о Авганистану, а шта је истина? Како медији утичу на креирање праве или лажне слике о авганистанској стварности?

Медији извештавају о Авганистану још увек фрагментарно и концентрисано на тачно одређени догађај. На пример, смрт и експлозије које се догоде западним трупама појављују се у извештавањима све чешће и чешће. Реалност и ситуација на терену су далеко комплексније и зависе од тога са ким разговарате и где. Медијска слика Авганистана је често искривљена, због сукобљених програма и интереса. Томе доприноси и то што савремени медији морају да буду веома брзи, самим тим и површни.Као резултат, у медијима немамо пуну слику комплексности Авганистана, већ само умањену. Уметност и филм могу да иду мало дубље. Али често је тешко да се прикаже сложеност културе и смести у комплетну  историју одређеног места.

Који уметници сачињавају вашу уметничку „породицу”,чији рад вас инспирише, подстиче, уздиже?

Много различитих људи у различита времена били су ми инспирација.Абас Киаростами, Мохсен Макхмалбаф, Теренс Малик, Роберт Ретфорд и многи други.

Да ли верујете да нас наше детињство обликује. Реците нам неколико реченица о вашим раним, осетљивим годинама...

Моје детињство било је мешавина различитих ствари.На личном плану, била сам привилегована, расла сам у образованој, либералној породици. Мој отац је био лекар, моја мајка професор персијске књижевности.Били смо на један начин искључени из онога што се догађало у том времену и на том месту.Алиспољни свет био је хаотичан. Трајао је рат. Иако нас је дотицао испрва мало, постепено све више, без обзира на то, то је био рат. Причало се о томе, а онда је рат стигао у пуној снази, која је утицала на све аспекте нашег живота. Такво окружење учинило је да будем дубоко уроњена у политичку ситуацију. Комадићи и делови доживљаја из тог времена појављују се у ономе што пишем, у мојим филмовима, у мом комплетном опусу.

Основали сте фонд који пружа помоћ у подстицању образовања жена у Авганистану. Дипломирали сте новинарство и књижевност, почасни сте доктор на универзитету Карлетон, били сте председница канадског ПЕН-а. Па ипак, да ли су у већем делу света жене и даље „други пол”, као што је писала Симон де Бовоар?

Нажалост, да. Постоји много тога што је урађено, али и много тога што тек треба да се догоди.Жене су третиране као грађани другог реда, чак и у западном свету, можете онда да замислите како то изгледа на месту као што је Авганистан. Жене су тамо одлучне, снажне и на путу су борбе за равноправност. Али за то се плаћа висока цена. Тамошња влада покушава да усклади, помири елеменат утицаја талибана, атај елеменат је претња развоју слобода и права жена. Данас је више жена присутно на друштвеној сцени Авганистана и тај процес је у порасту, можемо сада већи број њих видети и чути њихово мишљење. Али просечне авганистанске жене још немају основна људска права и ја се бојим да ће још времена морати да прође пре но што их оне остваре.

Сања Домазет