У години у којој је страдао Бранко Миљковић, један од највећих српских песника, захваљујући новим сазнањима, покушавамо да откријемо шта се догађало у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године, када је у Ксаверској шуми на периферији Загреба, по званичној верзији, српски песник извршио самоубиство. Многе чињенице указују да је реч о убиству. Може ли се до истине доћи пола века касније, када су, ваљда, и полицијски извештаји из Загреба доступни јавности.

Бранко Миљковић (1934), прве песме пише са тринаест година. Прву песму објављује 1952. у београдском листу „Записи”, имао је тада осамнаест година. У Нишу, песме објављује у „Народним новинама”, „Гласу омладине”, „Нашем путу”, „Гледиштима”... Наредне, 1953. године, долази у Београд, на Филозофском факултету студира филозофију. Часопис „Дело” (1955) објављује његов циклус песама „Узалуд је будим”. Врата српске књижевне сцене широм му се отварају. Објављује збирке песама: „Узалуд је будим” (1957), „Смрћу против смрти” (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), „Порекло наде” и „Ватра и ништа” (1960). Најмлађи је добитник Октобарске награде града Београда.

Припадао је групи неосимболиста, чији је идејни вођа био проф. Драган М. Јеремић, а коју су, поред Миљковића, чинили: Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Драган Колунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић, Коста Димитријевић, Вера Србиновић, Рајко Чукић...

У разговору са Драганом Колунџијом покушавамо да сазнамо нешто што до сада није никоме рекао. Испричао нам је више, него што је желео да се објави.

У друштву неосимболиста, каже, у свему је био почетник, па и у седењу у кафанама. „Прешернову клет”, култно место београдске боемије, доживљавао је као огледало и учионицу у којој су му учитељи били старији другови неосимболисти. Нико се међу њима није толико радовао, као он, што је примљен у неосимболистичко друштво. То је написао и у одговору на анкету: „Реч је о неосимболизму – наш манифест”, у којем су објављене изјаве Драгана М. Јеремића, Бранка Миљковића, Божидара Тимотијевића, Милована Данојлића, Жике Лазића, Вере Србиновић, Звездана Јовића, Косте Димитријевића. Драган Колунџија је тада рекао: „Ја имам седамнаест година и мада не бих знао дубокоумно да објасним шта је неосимболизам, хоћу под његово небо, хоћу под његову заставу, јер знам да је и он млад, као и ја и да и он жели ново као што и ја желим. Ја га хоћу за пријатеља који ће ми помоћи да створим то ново. Прихватио сам га и остаћу му веран до краја живота. Нећу га напустити као што се не напушта пријатељ”.

И даље: „Волим неосимболизам, јер ми изгледа као усамљена ружа нових невиђених боја. Волим своје другове неосимболисте, јер ми се чине као рудари који траже рудник лепоте, птицу раја, живу звезду која с ону страну гроба куца. Волим увек нова тражења у поезији и прози изворски здрава и зато волим неосимболизам”.

Анкета је објављена у „Младој култури”, у септембру 1956. године.

– У београдским кафанама, најчешће смо свраћали у „Безистан” на Теразијама и „Прешернову клет”, био сам усамљен и по томе што нисам пио – ништа осим киселе воде, па сам се мало и због тога стидео од својих другова и келнера. У нашем неосимболистичком Манифесту било је забрањено јести кисели купус који сам много волео. Једнога пролећа, не сећам се које године, у студентској мензи, на Обилићевом венцу, ухватили су ме да ручам купус Бранко Миљковић и Жика Лазић, али ми је, уз смех, све било опроштено.

Клуб књижевника, у Француској 7, био је прва кафана уметности у Београду, али ја сам у њега врло ретко одлазио, не због књижевника, већ због страних дипломата и полицајаца, у цивилним оделима. Једне вечери у „Клубу код Иве” видео сам за столом, за којим је седео песник Бранко Миљковић, две ватрене жене које су га заједно грлиле. Много касније у том истом Клубу, и расположењу, виђао сам и песника Бранислава Петровића и Јакова Гробарова. Од тих слика, у женском веселом друштву, мене је хватао страх и одмах сам бежао кући. У аутобусу од Зеленог венца до Бановог брда размишљао сам како ће се Бранко и Брана извући из канџи тих жена и да ли ће бар у зору доћи на свој Душановац и у своју Бежанију. Мили другови моји, храброст вас је покосила – каже Драган Колунџија.

Бранко Миљковић, у својој поезији, наглашава Колунџија, одговарао је само на питања која су му лежала на срцу. Последње питање било је у писму пријатељу Петру Џаџићу, упућено из Загреба, фебруара, 1961: „Само ме она интересује, шта ради, има ли грип”?

Пре одговора из Београда, од пријатеља стигла је црна вест из Загреба – да је жив отишао међу живе, песник Бранко Миљковић. Да ће тако завршити, говорио је песникињи и преводиоцу Мирјани Вукмировић из Београда, а сличну је судбину предвиђао и Колунџији.

– Ја то не смем да покушам, ни када сам у „пониженој снази”, јер ме је страх и имам огромну љубав према животу и поезији. Поезија ме спасава – каже данас Колунџија.

Колунџију враћамо на београдске кафане, на њихова дружења.

Њима су у кафанама, вели, келнери били учитељи. У „Прешерновој клети” песници, глумци и новинари из „Политике”, „Борбе”, „Вечерњих новости”. Међу тим познатим гостима, највећи је био песник Бранко Миљковић, који се прерано, и добровољно, повукао. Колунџија верује да се Бранко Миљковић у Загреб упутио са предосећањем да се у Београд више никада неће вратити.

Зоран Радисављевић

Сутра:

Као риба на удици