„Кумови” су необична прича о пријатељству човека који је остао без посла, са кером, из оближњег парка који, такође нема посао... То је, у најкраћем, тема нове драме Душана Ковачевића са поменутим насловом „Кумови” и поднасловом „Комедија свакодневне трагедије”, чија премијера је у петак увече, у 20 часова, на сцени Звездара театра. Ковачевић по традицији потписује и режију.

„Кумови” су у основи  трилер, а оно што је Ковачевића занимало јесте и данашња економска и политичка ситуација у нашој земљи. Лик Милана тумачи Предраг Мики Манојловић, који ће се са овим Ковачевићевим јунаком први пут појавити на сцени Звездара театра после 28 година бављења глумом. У глумачкој екипи су и: Даница Максимовић, Милица Михајловић, Бранимир Брстина и Радослав Миленковић. Сценограф је Ненад Бркић, костимограф Марина Вукасовић Меденица, док музику и аранжмане потписује Владимир Марковић.

– Дошао је ред да заиграм на сцени Звездара театра. Раније то није било могуће, али сада на моју радост јесте. Ово је једино позориште у којем могу да играм због других обавеза. Драго ми је што сам у овој и оваквој  екипи сарадника. Што ме је Душан Ковачевић позвао да играм у његовој драми и што смо успели да овај посао приведемо крају. Рад је био врло занимљив. „Кумови” су нови Ковачевићев комад који има више линија, као укрштеница где се решење добија тек на крају – каже Манојловић кога је београдска позоришна публика последњи пут премијерно видела 2003. године у представи „Молијер – још један живот” у режији Душана Јовановића на сцени Југословенског драмског позоришта.

Какав је Ваш сценски јунак Милан, с обзиром на то да Ковачевић тврди да „Кумови” имају исти рукопис и исту ликовност као све што је до сада урадио?

– Милан није био до сада. Нећу ништа рећи о мом лику и представи. Дођите да видите. Драма „Кумови” говори о великом пријатељству човека без посла, којег тумачим и једног пса без посла, а разлози су специфични.

После дуже паузе поново сте на позоришној сцени. Да ли Вам је било тешко да се уклопите?

– Моја последња представа у Србији је била „Молијер – још један живот” у ЈДП-у, пре тога имао сам позоришну паузу од 12 и по година. То је занимљиво. Знате, када глумац не игра, рецимо месец дана, лоше се осећа у својој кожи. Можете мислити како је када 12 година не стане на сцену. Ипак, те велике паузе мени лично не представљају потешкоћу. Врло лако сам се уклопио. Тај „Молијер” је била представа коју сам желео и волео да играм. Била је и врло награђивана. Поред осталих за њу сам добио и  Награду града Београда. Тешко је било одиграти 66 пута представу „Молијер – још један живот” у таквом распореду где су глумци изузетно заузети. Ипак, свака представа је била различита и посебна, и крајње специфична. Зато ме је привукао Звездара театар, јер овде могу да играм колико хоћу и када могу. У ЈДП-у сам током каријере урадио четири, за мене јако значајне представе, међу њима, рецимо и „Хрватског Фауста”.

У међувремену, када је позоришна сцена у питању, најчешће сте помињани као иницијатор и председник друштва грађана „Радионица интеграције”, које негује представе за слепе и слабовиде, и особе са другом врстом инвалидитета. Шта је пресудило да се бавите овом врстом хуманитарног рада?

– Мајка и отац, породично васпитање. Свест да не може човек да ради само за себе, због себе, на себи и само себи. Заиста је тако: људи који су, условно речено, на неки начин успешни, интегрисани, морају да имају те могућности у себи, те друге врсте ширине, таквог погледа на свет. Ја га макар имам и мислим да се људима мора помагати, као и нашој држави. То је, по мени, јако важно, а ту врсту делатности сврстао бих под категорију друштвене одговорности која је код нас тако ретка појава.

Колико је позориште остало моћно, с обзиром да се све променило? Како гледате на токове од 5. октобра до данас. Шта се променило? Како данас живимо?

Сада сам концентрисан на поменуту представу. Не пратим свим чулима догађања на друштвеној и политичкој сцени. Зашто? Зато што сам једноставно заронио у ову ствар. У последње четири године живимо деградацију, уништавање позоришних институција  од стране Градског секретаријата за културу зато што су линеарним смањењем средстава,  из неких разлога, позоришта доведена у незгодну ситуацију тако да велике квадратуре и велики број запослених губе више, односно добијају мање новца. У исто време се професионализују друге сцене, као што је, рецимо, „Дадов” који је на буџету, или на пример „Култ”. То је очигледна промена, скретање у културној политици Градског секретаријата за културу које је довело до тога да је велики број људи изгубио посао. Дошло је до смањења запослених, дошло је до  рационализације, која је била варка. Она је подразумевала отпуштање, а касније није дозвољено да се примају млади људи. У позориштима је углавном тешка ситуација, највише у Југословенском драмском позоришту, да ме погрешно на схватите због супруге, јер је највеће позоришно здање у Београду и логично највише кошта грејање и струја. Закон о култури и позоришту је такав да ви тешко можете да запослите младе уметнике. Без тих младих снага нема ништа. Нема презента, а камоли сутрашњице. Тако да је врло тешка ситуација. Чекају да неко оде у пензију, а не дозвољавају отварање нових радних места. Мени се чини да идемо ка продаји тих зграда и приватизацији позоришта које ће неко купити и од тих здања направити или позориште или парфимерију, или, можда хотел.

Пред нама су нови избори. Како видите будућност Србије?

Располућено. Тешко. Мислим да је ситуација веома сложена ко год да је у питању. Не бих волео да будем у кожи никога ко треба да решава ову ситуацију данас. Ја то не бих умео да решим, ко год да дође или  ко год да је данас на сцени. Врло је тешка ситуација, по мени нерешива. Мислим да ће бити потребне озбиљне, озбиљне године, декаде да се нешто промени.