Живимо у шунд друштву

На великој сцени Народног позоришта у Београду синоћ је, уз дуготрајни аплауз публике, премијерно изведен Молијеров „Мизантроп” у режији Егона Савина. Драматург је Славко Милановић, сценограф Борис Максимовић, костимограф Лана Цвијановић.

Глумачку екипу чине: Никола Јовановић, Александар Ђурица, Бранко Видаковић, Небојша Кундачина, Нина Јанковић, Душанка Стојановић Глид, Златија Ивановић, Љубивоје Тадић, Милош Ђорђевић, Милош Лаловић, Маја Лукић и Валентина Велков.

Редитељ Егон Савин је још од раног детињства везан за сценску уметност, будући да потиче из породице оперских певача. Режију је дипломирао 1979. године на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Дејана Мијача и већ својим првим представама скренуо пажњу културне јавности. Иза себе има и дугогодишње педагошко искуство будући да већ годинама радио као редовни професорна Катедри за позоришну режију ФДУ.

Познат је као уметник који негује истраживачки позоришни дух, Егон Савин је радо виђен гост у свим београдским позориштима, али и у унутрашњости и региону. Иза себе има преко 80 режија разноликог драмског репертоара од савремених домаћих аутора које је постављао у неформалним трупама до класика које је са истим жаром радио у највећим националним театрима. Режирао је у Београду, Новом Саду, Крушевцу, Сомбору, Зрењанину,Загребу, Скопљу, Подгорици, Ријеци, Будимпешти... Његове представе гостовале су у Њујорку, Чикагу, Монтреалу, Торонту, Паризу, Бечу, Нансију, Визбадену, Цириху, Тел Авиву, Варшави, Прагу, Трсту, Будимпешти.

Од Молијера нас дели цео један свет. Шта вас је подстакло да радите „Мизантропа” (човекомрзац) у овом тренутку?

„Мизантроп” је написан и први пут изведен у јуну 1666. године у Паризу. Написао га је Молијер, највећи комички писац у историји светске књижевности. Највећи је зато што је успео да прикаже трагичну судбину човека на смешан начин.

„На већину људи ништа не делује тако прекорно као слика њихових мана. Најјачи ударац задајемо пороцима ако их изложимо општем подсмеху. Прекори се лако отрпе, али подсмех никако. Човек хоће да буде рђав али нипошто неће да буде смешан...”, говорио је Молијер.

Већина његових дела толико je универзална да са лакоћом одолевају свакојаким адаптацијама на време, простор и нове друштвене контексте. Све што нама може да се деси Молијер је већ написао.

Бавите се позориштем које за циљну групу има обичног, свакодневног човека. Како и зашто, рецимо, да препоручимо нашим читаоцима да гледају „Мизантропа”?

То је представа која проблематизује положај савременог младог човека, интелектуалца, који не пристаје на лицемерне, материјалистичке и егоистичне односе који почивају на политичкој лажи и љубавној манипулацији. Он бежи увидевши да ништа не може да промени, али његово бекство је чин презира и мржње. Наш „Мизантроп” је и побуњени човек, конзервативан и опасан десничар који с правом устаје против паразитске, лажљиве и неправедне власти али осуђује и цело друштво, све људе који су снисходљиви и љубазни према њима.Најзад, наш „Мизантроп” је фарса савременог света. Савремена фарса није само карикатура која има за циљ да засмеје, већ да уз помоћ претеривања што тачније одслика ликове и догађаје из стварности. Надахнуће фарсе је народско, здраво, снажно. То су карикирања пуна смисла. Иза њих се крију оштра запажања и народна мудрост. Молијер је фарсу први обновио и уздигао. Он је типове из средњовековних фарси учинио живим, реалним ликовима који су робови својих страсти и порока који их разарају и гуше сва друга осећања.

Тако лепа али похлепна Селимена, лице са билборда жури да уновчи своју лепоту, хрли у високо друштво и не либи се никаквих услуга и манипулација. Зато љубав између истинољубивог Алсеста и слободоумне Селимене неће бити могућа. Она је каћиперка, заглибила у отменом свету власти где владају лаж, себичност, уображеност и раскалашност.

Ко је данас Молијеров „Мизантроп”, односно Алсест?

Мислим да је мизантропија данас легалан поглед на свет и осећање света. Живимо у таквом свету да је потпуно нормално бити „Мизантроп”. Алсест је млад човек пред којим би требало да је живот, а он га је у самом старту одбацио. Одбацио га је јер један млад интелектуалац данас види у каквом свету може да опстане. Шта му друго преостаје до презир, анархистично конзервативне идеје. Шта друго младом интелектуалцу остаје без да се окрене цркви и десничарењу. То је оно због чега и радимо ову представу. То је онај непосредни повод који је копча комада написаног 1666. године са данашњим временом. И то је оно што је заиста важно. Ти људи одлазе из земље. Младих интелектуалаца такорећи нема. Данас се млади људи баве искључиво естрадом и глуварењем, а ако хоће да се озбиљно посвете науци и да буду интелектуалци морају да оду у Европу или Америку.

Пуно радите. У вашим представама, чини се, нема срећног живота. Да ли у вашем „Мизантропу” постоји макар трачак наде који указује на било који пут?

Молијер чини ми се верује у меру ствари. Наравно да је Алсест исувише искључив и гневан. Исувише очекује од жене коју воли. Исувише очекује од друштва које је сурово јер је вероватно опстанак у природи сам по себи суров. Када би своју претенциозност, искључивост, ригидност свео на мању меру нашао би рецепт за опстанак. То је одговор на питање. Једноставно ми својим захтевима дамо ону меру која их чини могућим да буду испуњени и да се на тај начин осећамо испуњенима. И ја бих волео да сам последњих 20 година режирао по метрополама Европе, али нисам. Режирао сам у Београду и мислим да то има и своје добре стране.

Да ли је некултура данас тренд?

То је питање које захвата све поре и све нивое живота. За интелектуалца то је суштинско и основно питање: како и може ли се уопште живети? Како као интелектуалац опстати? Како духовна и интелектуална мерила применити у једном друштву које је шунд друштво? Ми живимо у шунд друштву, односно друштву које има медије који подржавају тај шунд. Живимо у друштву које воде људи који политички легализују шунд као начин комуникације: превару, лаж, обману, минимизирање вредности, маргинализовање свега што је духовно. Довођење у први план материјалних вредности, себичлука, егоизма. Све су то елементи једног шунд друштва у којем смо се затекли. Не знам одговор на питање како се та ствар решава. Можда револуцијом. Можда је Алсест у праву. Можда је потребна права лењинска револуција да би се култура увела званично, декретом. Јер су нас протерали. Протерали су нас из јавног живота, протерали су нас из медија. Сада хоће да нас протерају из позоришта јер нам не дају паре. У таквој ситуацији једног шунд контекста питање опстанка уметности постаје заиста озбиљно питање дана. То је питање дана, то више није питање неке велике перспективе.