Представа „Хипермнезија” сарајевске редитељке Селме Спахић је седма премијера овогодишњег 45. Битефа, а биће изведена вечерас у 17 часова на сцени Битеф театра, који је поред Хартефакт фонда њен копродуцент. Ово специфично сценско дело засновано је на личним искуствима осам младих глумаца који говоре о данима из детињства које су провели у рату.

Селма Спахић је рођена 1986. године у Сарајеву. Дипломирала је режију на Академији сценских уметности у Сарајеву. За своје представе које се издвајају посебном сценском оригиналношћу, вишеструко је награђивана.

„Хипермнезија” је, уједно, део програма „Регион у фокусу” који је посвећен презентацији савремених регионалних позоришних представа и уметника. Како Ви гледате на овогодишњу оријентацију Битефа?

Мислим да је то стратешки изузетно значајно. Селекторе свих европских и светских театарских фестивала занима управо специфичност неке регије и будно прате који део света у одређеном тренутку има занимљив позоришни потенцијал. Примера ради, управо сам била на фестивалу Zürcher Theater Spektakel који је фокус свог овогодишњег програма ставио на арапски свет и позвао представе из Туниса и Египта, настале непосредно пре или у време револуција. Мислим да у нашој регији стасава генерација људи која се бави позориштем, потпомогнута већ афирмисаним редитељима, спремна да се са временском дистанцом и нужним објективним отклоном бави рецентном прошлошћу ових простора, али и да је након тога и остави иза себе. Због тога мислим да је ово значајан период за позориште на нашим просторима. Јако је важно да интернационални фестивали попут Битефа и МЕСС-а јачању слику регионалног театра у свету.

Колико нам недостају такви регионални сусрети? Односно, како млади уметници реагују на позиве да размењују енергију са колегама бившег југословенског простора?

Моје искуство је врло позитивно, јер смо истомишљеници и залажемо се за исте вредности, ма колико да смо различитих уметничких сензибилитета. Важно је да заједничким радом на другим нивоима подижемо свест о значају дијалога, важно је омогућити сусрете младим људима које у школи и у кући уче једнострану и алтернативну историју у којој се до херојства величају ратни злочинци. Важно је радити на томе да генерације које долазе не буду затроване мржњом и ограниченим погледима на свет. Ангажовано позориште би требало да путује у мање градове на целом простору бивше Југославије да би понудило младим људима другачији угао гледања на прошлост. То би морала да нам буде заједничка мисија.

Ваша представа дотиче „вруће” теме које овогодишњи фестивал заговара. Зашто „Хипермнезија”?

Представи смо у последњем тренутку дали име „Хипермнезија”. Заједно смо одлучивали како да променимо радни наслов „Прешућивање”, који у финалу није осликавао срж наше представе и моји сарадници Санин и Филип су на Интернету наишли на појам „Hyperthymesia”. У почетку се нисмо сви сложили, звучао је помало претенциозно, али мени се изузетно допадао, јер поред значења има суштинске везе са њих осморо. Они су, поред глумачких квалитета, бирани по специфичном односу према властитој биографији и по способности да се сете врло посебних детаља било из крупних догађаја, било из оних свакодневних, наизглед неважних. Та  дивна особина да догађаје из живота свесно похрањујеш у сећање у тренуцима док се одвијају, то је метафорички за мене „Хипермнезија”.

Представа прећутно анализира процес одрастања осморо људи који су рођени у истој држави, а данас се на тој територији налазе три различите?

Ми смо генерација којој је живот заувек обележен политиком. Неки су одрастали у рату, неки под опсадом, неки у избеглиштву, неки у тоталитарном режиму и сви данас живимо у транзиционом друштву. То су увек или врло екстремне или нимало једноставне животне околности. Ништа од тога нисмо одабрали, јер смо били деца. То нас, с друге стране, не лишава одговорности да данас делујемо савесно и да разбијамо идеолошке матрице које су претходне генерације пренеле на нашу.

Друштвене околности су, кажете, разориле и породицу? Колико су, заправо, промениле живот свих нас?

У Босни и Херцеговини је рат разорио цело друштво. Комплетне породице су нестале, око 10.000 људи још увек није пронађено. То је променило живот неколико генерација људи, и не треба се заваравати, и живот оних које тек долазе. Генерација мојих родитеља је 1992. била нешто старија од мене у овом тренутку. Када се замислим у њиховим ципелама, прође ме језа. Чини ми се да је посебно и драгоцено да у тако екстремним околностима, иако смо деца, демистификујемо родитеље и схватимо да су само људи. „Хипермнезија” има неколико мени јако драгих сцена у којима се то види. Ипак, ми смо данас у можда подједнаком искушењу као што су они били да своју децу одгајимо тако да ствари називају правим именом, али да су истовремено лишени мржње, дискриминације и генерализације. То нам је такође било важно нагласити у „Хипермнезији”.

Борка Г. Требјешанин

---------------------------------

„Елијахова столица” у ЈДП-у

На сцени „Бојан Ступица” Југословенског драмског позоришта вечерас у 20 часова биће изведена представа „Елијахова столица” Игора Штикса у режији Бориса Лијешевића, као осма премијера 45. Битефа.